Za razliku od Vučića, Đinđić je hteo da vrati Srbe, a ne Srbiju na Kosovo: Demuš Šaša, izvršni direktor EPIK Institut za Danas

Odgovarajući na pitanje kako vidi spoljnu politiku Srbije prema Kosovu, nakon četvrt veka, sagovornik Danasa kaže da je poslednjih 25 godina Srbija negirala zločine koji je Slobodan Milošević počinio u njeno ime.

– Ona je bila ljuta prema celom „kolektivnom zapadu“ zbog „nepravde“ koja je počinjena prema Srbiji. Ali sa prolaskom vremena Srbija je našla snage da oprosti „kolektivnom zapadu“ i da tako uskladi svoju političku budućnost i ekonomski razvoj sa istim. Što se tiče Kosova Srbija je takođe započela proces usklađivanja i normalizacije odnosa, koji je neretko uzrok cikličnih napada političke depresije. To nas dovodi do današnjih dana kada se Srbija nalazi pred finalnom fazom suočavanja sa svojom istorijskom traumom i konačnim prihvaćanjem nezavisnosti Kosova. Ali sa druge strane svakako ovo putovanje Srbije nije bilo niti linearno, niti idealno. Srbija se nikada nije suočila sa zločinima počinjenim u njeno ime. U stvari potpuno suprotno. Dan danas Srbija aktivno odbija pristup zvaničnim ratnim dokumentima, kao što su izveštaji vojnih „Odeljenja za Asanaciju Terena“ koja su funkcionisala u toku rata na Kosovu. Ta odeljenja su vršila „čišćenje“ leševa Kosovskih civila, i njihovog skrivanja unutar teritorije Srbije. Do dan danas, 1,642 osobe se vode kao nestale. I dan danas Srbija aktivno promoviše na visokim institucionalnim pozicijama ratne zločince i one koji se sumnjiče za takve. I dan danas Srbija promoviše alternativne istorijske narative, kao što je negiranje masakra u Račku. I dan danas ona je spremna da uhapsi i maltretira bilo koga ko položi cveće na grob ubijenih albanskih žrtava.

Na pitanje postoji li razlika između onoga kako su se srpske vlasti ponašale od 2000. godine do dolaska režima Aleksandra Vučića na vlast i onoga što je potom usledilo, Demuš Šaša kaže da kao što je Evropa imala „Nemačko pitanje“, naš region ima „Srpsko pitanje“, tj: Šta je Srbija?

– Kao i u evropskom slučaju nedostatak tog odgovora je i u našem regionu bio uzrok velikih tragedija, ratova i krvoprolića. Da li je Srbija istok ili zapad? Da li je Srbija teritorija ili ljudi? Da li je Srbija istorija ili budućnost? Srbija je najveća zemlja regiona. Ona je naša „Nemačka“. Bez jedne Srbije koja je u spokoju sa svojim granicama i svojom budućnosti nemoguće je da naš region ima mir i stabilnost. Ja sam ubeđen da ceo region veruje u blistavu evropsku budućnost Srbije. Srbija je zemlja sa bogatom istorijom, prelepim kulturnim nasleđem i neprocenjivim ljudskim potencijalom. Neodgovoreno pitanje ostaje da li Srbija u to veruje? – ističe Šaša.

Teško je upoređivati ponašanje autoriteta u Beogradu prema Kosovu pre i posle dolaska na vlast Vučića iz objektivnog razloga jer su oba ponašanja u osnovi bila pogrešna i razvedena od realnosti, dodaje.

– Ali šta svakako možemo reći je da je Vučićevo ponašanje postalo mnogo agresivnije. Za razliku na primer od Đinđića Vučić veruje da su ljudski strah i sirova snaga, a ne ljudska sreća i saradnja, najjači ljudski motivatori. Postoje dve odlike Vučićevog ponašanja prema Kosovu koje su suštinske razlikuju od njegovih prethodnika. Prva se tiče severa Kosova, a druga se tiče odnosa Srbije prema zapadu. Što se tiče severa Kosova Vučić je osigurao kao niko pre njega kriminalizaciju političke vlasti ne severu Kosova. Šta želim da kažem, da niko pre njega nije dozvolio da čovek koji je međunarodno traženi kriminalac postane politički vladalac severa Kosova. Na taj način Vučić je unutrašnju kriminalizaciju Srbije prelio u spoljašnju kriminalizaciju severa Kosova. Nažalost najveću cenu te politike su platili Srbi na severu Kosova koji su uslišeni svojih političkih prava. Nažalost najveću cenu te politike je platio Oliver Ivanović – ističe Demuš Šaša.

I druga karakteristika Vučićevog ponašanja prema Kosovu je, kaže dalje, agresivno testiranje granica zapadne tolerancije.

– U tom smislu Vučić je shvatio da je „kolektivan zapad“ spreman da garantuje Srbiji kao najvećoj zemlji regiona određeni nivo benigne regionalne hegemonije sa cenom gradualne integracije Srbije u evro-atlantske strukture. Ta zapadna spremnost za akomodaciju srpskih interesa je posebno postala izražena od početka rata u Ukrajini. Zapad je i dalje spreman da garantuje Srbiji određena regionalna prava i privilegije u razmenu za saradnju na ključnim međunarodnim sigurnosnim i političkim pitanjima. Tako je Vučićevo regionalno ponašanje polako ali sigurno testiralo granice zapadne tolerancije, sve do te tačke da se Vučić osetio dovoljno sigurnim da pokuša nasilnu promenu stanja na terenu sa organizacijom napada u Banjskoj, kao i da posle toga pozicionira teško ofanzivno vojno oružje na granici sa Kosovom što je direktno uzbunilo čak i Nacionalni sigurnosni Ssavet SAD-a. Ja verujem da su ove poslednje greške u koracima Vučića rezultirale u krah njegove politike prema Kosovu. To je i razlog zašto smo poslednjih nekoliko meseci videli odlučne korake Kosovskih institucija na severu Kosova koje su, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, suštinski promenili balans snaga na terenu – smatra on.

Na konstataciju da u Srbiji opozicija ali i veliki deo javnosti tvrdi da je Vučić „predao“ Kosovo i pored njegove javne vrlo oštre i neprijatnije retorike prema kosovskim Albancima, Demuš Šaša ističe da je odnos Vučića prema Kosovu transaktivan.

– Ali za to ga ne možemo osuđivati. Svaki srpski političar bi pristupio Kosovu na transakcioni način. Sam Đinđić je shvatio da se Kosovsko pitanje mora rešiti što pre. Ali glavno pitanje je šta želi Srbija? Đinđić je na primer želeo da se na Kosovo „vrate Srbi, a ne Srbija“. Đinđić je jasno birao ljude pre teritorije, saradnju pre konflikta, i budućnost pre istorije. Vučić sa druge strane jasno veruje da postoji neki politički scenario gde će se kad tad Srbija vratiti na Kosovo. Za njega je Evropska Unija privremeni politički projekat zarad koga se nikako ne vredi odricati „nebeske zemlje“. I to je u stvari vrlo intelektualno siromašna i politički kukavička pozicija. To je taj isti mentalitet protive kojeg se borio i sam Đinđić. Kada je dana 28. juna 2001- godine isporučio Slobodana Miloševića Hagu Đinđić je poslao poruku srpskom narodu koja je i dan danas relevantna: „Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je on nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše zemlje. Vlada Republike Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije.“ Svojim životom Đinđić je postavio temelje evropske Srbije. Do današnjeg dana njegovo nasleđe čeka lidera koji će imati hrabrost da prizna nezavisnost Kosova zarad ideala zemaljske Srbije – zaključuje Demuš Šaša.

Ja sam rođen i odrastao u Beogradu…

Ja sam rođen i odrastao u Beogradu tako da sam tokom bombardovanja bio u situaciji da osetim psihološki bol i traumu kroz koji je prošao srpski narod. Ali takođe ja sam svestan da se taj bol i trauma nikad ne mogu uporediti sa bolom gospođe Ferdonije Qerkezi kojoj su srpske snage kidnapovale i ubile muža i četiri sina. Ili gospođe Pashke Marku koja je sebe živu spalila od bola gubitka dva sina koje su srpske snage kidnapovale i ubile – kaže Demuš Šaša, prenoseći svoje iskustvo tokom bombardovanja 1999. godine.

NATO bombardovanje je bio neizbežni čin sprečavanja humanitarne katastrofe koju je proizvela tragična politika Miloševića, dodaje.

– Ona je pružila novu priliku našem regionu da se okrenemo budućnosti, i oprostimo jedni drugima. Jedino pitanje koje i dalje preostaje je da li je Srbija spremna da oprosti sebi. Mi smo joj oprostili – zaključuje sagovornik Danasa.