Vučić ili Dodik: Ko je autentičniji naslednik Šešelja?

Bilo je reči o tome šta je Šešelj doneo na političku scenu Srbije, kako je u politički govor uveo ulični rečnik, psovke, uvrede i verbalno nasilje, zašto su njegove ideje naišle na tako veliki odjek u Srbiji, iz kojih delova društva je regrutovao svoje pristalice, zašto se njegovoj Srpskoj radikalnoj stranci priključilo mnogo radnika, kakav je bio odnos između Miloševića i Šešelja i zašto je Milošević poništio njegovu pobjedu na predsedničkim izborima 1997. godine kada je osvojio 1.700.000 glasova.

Razgovaralo se i o tome kako Šešelj služi Vučiću, da li je Milorad Dodik po ponašanju autentičniji Šešeljev sledbenik nego Aleksandar Vučić, kako je Šešeljeva Srpska radikalna stranka danas marginalizovana i zašto je on to mirno prihvatio, kakav je odnos srpske opozicije prema Šešeljevim idejama, da li je šešeljizam najradikalniji oblik srpskog nacionalizma i koliko su Šešeljeve ideje danas prisutne među mladim ljudima u Srbiji i Republici Srpskoj.

Omer Karabeg: Šta je Šešelj doneo na političku scenu Srbije?

Zoran Vuletić: Vojislav Šešelj je praktično definisao šta je srpski nacionalni interes još pre više od 35 godina. I to je ono što se ovde dan-danas ne negira.

To je ono što političari i mediji, da ne kažem svi ali gotovo svi, apsolutno ne dovode u pitanje. To je danas adaptirano u skladu sa vremenom u kome živimo, a pre 35 godina to je bila Velika Srbija sa granicama Karlobag – Ogulin – Virovitica.

Istina, većini u Srbiji smeta Šešeljev stil vođenja politike, ali nacionalni interes, koji je on definisao, ne dovodi se u pitanje. Zbog tog nacionalnog interesa smo ratovali, zbog njega je rasturena bivša Jugoslavija, stotine hiljada ljudi ubijeno, napravljen je genocid u Srebrenici i raseljeno i etnički očišćeno gotovo milion ljudi.

Ali danas su mnogo veći problem od Šešelja politički akteri koji najčešće svesno, mada ima onih koji i nesvesno, podržavaju taj njegov nakaradno definisani nacionalni interes.

Jurišni odred

Aleksandar Sekulović: Šešelj i šešeljizam, kako ih ja shvatam, su sastavni deo srpskog nacionalizma koji je dominantna duhovna snaga u Srbiji već skoro 200 godina. Nije to nastalo nakon pada socijalizma, nego je počelo sa vladom ustavobranitelja, znači negde oko 1840. godine.

Šešeljizam je nerazdvojni deo srpskog nacionalizma. On je u stvari njegov izvršni organ, njegovo vojno krilo ili jurišni odred, sturmabteilung (paramilitarno krilo nacističke partije u Nemačkoj, prim. red).

Kada srpski nacionalizam kaže da treba zabraniti neku manifestaciju u Beogradu, onda šešeljizam to realizuje. Kada srpski nacionalizam donese odluku da bude ubijen Zoran Đinđić, a onda onaj tobožnji novinar Aleksandar Tijanić, kao nekadašnji dobošari, saopštava narodu – ako Đinđić preživi Srbija neće.

I šešeljizam izvršava taj zadatak. Nakon što je Đinđić ubijen, Srpska radikalna stranka je ispisala po zidovima zgrada parolu ”Hvala Zvezdane”.

Ali Šešelj nije tvorac šešeljizma. Ako pogledamo istorijski, prvi javni nastup šešeljizma bila je akcija Crne ruke, odnosno organizacije Ujedinjenje ili smrt, to je bilo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.

To je tipični šešeljistički akt. Nakon toga sledi ubistvo hrvatskih vođa u Skupštini Jugoslavije 1928. godine. Četnički pokret je otelotvorenje duha šešeljizma. On u Drugom svetskom ratu realizuje genocid nad Bošnjacima – muslimanima, a njegovi sledbenici devedesetih godina vrše reprizu tog genocida u Srebrenici.

I ne samo u Srebrenici, nego i u Prijedoru, Sarajevu, Tuzli, Višegradu. Akcije šešeljizma se nastavljaju ubistvom Ivana Stambolića i Zorana Đinđića.

Omer Karabeg: Da li je Šešelj u politički život Srbije uveo primitivno ponašanje, psovke, uvrede, mržnju, verbalno nasilje, jednom rečju jezik ulice? Da li su političari koristili jezik ulice i psovke pre njega?

Zoran Vuletić: Nesporno je da je Šešelj u politički život Srbije uveo bahatost, primitivizam i nekulturu. To je očigledno. Ali za mene je bitno da razotkrivamo šešeljizam koji je skriven, umiven, kulturan i koji ne dozvoljava Srbiji da ode u Evropsku uniju.

Zorana Đinđića je ubio šešeljizam. To je apsolutno tačno. On je ubijen zbog toga što je postavio drugačiji državni koncept i počeo da redefiniše nacionalni interes kako su ga zamislili Vojislav Šešelj, Slobodan Milošević i autori do kraja nedopisanog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti krajem osamdesetih godina.

Mislim da nam je danas veći zadatak da razotkrivamo one pristojne koji podržavaju Šešeljeve ciljeve. Od Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije nikada nisam očekivao da vode Srbiju ka Evropskoj uniji. Ali jesam od opozicije koja je pre 10, 15 godina bila na vlasti, mislim na stanke Borisa Tadića i Vojislava Koštunice.

Kad pogledamo koje su političke odluke oni doneli, zar nije šešeljizam kada se donese Ustav 2006. i u preambulu ubaci da je Kosovo sastavni deo Srbije što je najveća smetnja našem napretku ka Evropskoj uniji, zar nije šešeljizam kada se NIS i ceo energetski sektor pokloni Rusiji za tobožnje čuvanje Kosova, zar nije šešeljizam kad se odbije Ahtisarijev plan.

Sve te odluke u parlamentu su konsenzusom donele Demokratska stranka Borisa Tadića, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, Šešeljeva Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića. Svega petnaestak poslanika bilo je protiv tih odluka.

Da se mi nismo šešeljizovali, te odluke ne bi bile donete. Da se nismo šešeljizovali, danas bismo u parlamentu Srbije od 250 poslanika imali bar 60 ili 70 koji bi tražili vanrednu sednicu parlamenta na kojoj će se potvrditi prihvatanje francusko-nemačkog plana za Kosovo.

Ne verujem da bi mnogim opozicionim poslanicima smetao Svesrpski sabor samo da Vučić nije tamo prisutan. Da tamo nema Vučića, svi bi oni osim Pavla Grbovića rado otišli na taj sabor, jer ne vide problem u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, niti u patrijarhu Porfiriju.

Ne vide problem ni u Dodikovom nasilničkom ponašanju prema Bosni i Hercegovini, niti u besmislenoj rezoluciji o Jasenovcu koju je ovih dana usvojila Skupština Crne Gore.

Masovno konvertitstvo

Omer Karabeg: Iz kojih delova društva je Šešelj regrutovao pristalice?

Aleksandar Sekulović: To je teško precizno reći. Postoje neke indicije da je njegovoj partiji pristupio veliki broj ljudi koji su ranije bili članovi Saveza komunista Jugoslavije.

To je bilo masovno konvertitstvo. Šešelj je uglavnom regrutovao svoje članstvo na bazi iracionalnih emocija. Radi se o onim kategorijama društva koje se uglavnom orijentišu prema emocijama, a ne prema racionalnom prosuđivanju.

To je karakteristika nacionalizma. Česlav Miloš je rekao da nacionalizam oslobađa ljude dužnosti da misle.

Omer Karabeg: Dosta radnika je pristupilo Srpskoj radikalnoj stranci.

Aleksandar Sekulović: Kako da ne. Radnici u Srbiji su prestali da budu radnici kada je Milošević pred Skupštinom držao miting na koji su došli radnici iz Rakovice.

Tada su mnogi analitičari rekli da su oni na taj miting došli kao radnici, a vratili se kao Srbi. Svi su onda plebiscitarno podržali tu politiku nacionalsocijalizma Milošević – Šešelj.

Zoran Vuletić: Šešelj je u startu najviše članova regrutovao iż radničke klase. Ali za mene je to manji problem. Mnogo veći problem je što su većina intelektualaca i najveći broj političara i političkih stranaka prihvatili njegov cilj. Pogledajte medije koji kreiraju opoziciono javno mnjenje i medije koji podržavaju vlast.

Oni su apsolutno saglasni oko toga da je na Kosovu privremeno stanje, da tu još ništa nije završeno. Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu posmatraju kao unutrašnje pitanje Srbije.

Teško se boriti protiv šešeljizma jer on je bukvalno u svakoj pori društva. Oni koji se zalažu da Srbija nikada ne prizna Kosovo, da nastavi da negira ono što se dogodilo u ratu, da relativizuju Rezoluciju Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici svesno ili nesvesno podržavaju šešeljizam.

Vučić je, nažalost, mera našeg društva i niko nema pravo da se ljuti što Zapad s njim razgovara jer mi kao društvo nismo sposobni da iznedrimo političku alternativu ne samo Vučiću, nego i njegovoj politici.

Kad bi bilo političke pameti, opozicija ga ne bi optuživala da je izdao Kosovo zbog toga što je prihvatio kosovske automobilske tablice i ukidanje dinarskog platnog prometa na Kosovu. To je nešto što je moralo da se uradi i bolje bi bilo da je Boris Tadić to uradio pre 15 godina nego što danas on i deo opozicije optužuju Vučića za izdaju što je to prihvatio.
Poništena pobeda

Omer Karabeg: Zašto su Šešeljeve ideje naišle na tako veliki odjek u Srbiji? Na izborima za predsednika Srbije 1997. godine on je dobio preko 1.700.000 glasova. Pobedio je Miloševićevog kandidata Zorana Lilića, pa je režim te izbore poništio.

Aleksandar Sekulović: Što se tiče masovne podrške Šešelju, to je bila podrška srpskom nacionalizmu. Srpski nacionalizam je hegemona snaga u srpskom društvu već skoro 200 godina sa malim prekidom u doba socijalizma koji je trajao vrlo kratko, možda od 1944. do 1948. godine. Već sa sukobom sa Kominformom počela je erozija hegemonije socijalističkih ideja. Ona se nastavila sa slučajevima Đilasa i Rankovića.

Ta hegemonija je definitivno izgubljena nakon pada Rankovića kada je Dobrica Ćosić javno doveo u pitanje politiku Saveza komunista u oblasti međunacionalnih odnosa. Dve godine posle njega profesor Mihajlo Đurić otvoreno traži političko i pravno objedinjavanje srpskog naroda, to jeste stvaranje Velike Srbije.

Dakle, Šešelj nije demiurg, nije on nikakav kreator, on je puki izvršilac ideja srpskog nacionalizma koji je nakon Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti ostvario apsolutnu duhovnu hegemoniju u srpskom društvu. Kao što sam već rekao, glasanje za Šešelja na izborima bilo je podrška srpskom nacionalizmu.

Omer Karabeg: A zašto Milošević nije dozvolio Šešelju da bude predsednik?

Aleksandar Sekulović: Iz istog razloga iż kojeg je Draža Mihailović ubio Kostu Pećanca. U pitanju je bila konkurencija, to je bio njihov lični obračun. Načelno, sa istorijskog i političkog stanovišta to nema mnogo značaja.

Zoran Vuletić: Tu je postojala konkurencija, ali i potpuno saglasje u vezi sa ciljevima, načinom i metodom delovanja. Tačno je da je Šešelj 1997. rekao da mu je oteta pobeda i navodno je bio ljut na Miloševića i na socijaliste, ali stvari su brzo legle na svoje mesto.

Napravljen je praktično ratni kabinet i dobili smo vladu koja je funkcionisala bez ikakvih problema. Tako da se tu radilo o malim razlikama i o želji za što većim uticajem na odluke koje su se ticale istog cilja. U pitanju su bile sujete, ne vidim neke suštinske razlike.

Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da je Šešeljeva stranka, koja je imala veliki broj pristalica, danas svedena na marginalnu stranku i ne igra više nikakvu ulogu u političkom životu Srbije?

Aleksandar Sekulović: To tako izgleda, a u suštini nije. Najvatreniji sledbenici Šešelja su danas u Srpskoj naprednoj stranci. Tako da Šešelju ne smeta što je njegova partija sišla sa scene jer je to samo formalno pitanje. Suštinski njegova partija upravlja Srbijom samo ima drugo ime.

A kad govorimo o pristojim ljudima koji podržavaju Šešelja, pada mi na pamet aforizam poljskog satiričara Ježija Leca koji glasi – ako ljudožder, dok jede, koristi nož i viljušku da li je to napredak?

Naši vodeći lideri su naučili da ne koriste vulgarne Šešeljeve metode nego sofisticirane, lukavije sledeći politiku Draže Mihailovića koji je rekao da su suština njegove politike intriga, lukavstvo i prevara. Promenjen je metod rada, a suština je ostala ista.

Učenik i učitelj

Omer Karabeg: Kakav je odnos između Šešelja i Vučića?

Zoran Vuletić: To je sjajan odnos, tu nema apsolutno nikakvih problema ni u političkom, ni u ličnom kontaktu. Šešelj je toliko politički iskusan, toliko perfidan i toliko lukav da on – da li iz senke, da li u direktnom kontaktu – posredno utiče na odluke.

Vučić sa Šešeljem nema nikakvih problema. Tri-četiri godine Šešelj nije bio toliko prisutan u javnom životu, njegova stranka ni na lokalu nije bila u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom.

Nakon toga on se ponovo pojavio, ide iz studija u studio, objašnjava ciljeve svoje politike i apsolutno, bez pogovora podržava Vučića da bi na nedavnim beogradskim izborima bio i u formalnoj koaliciji sa Srpskom naprednom strankom.

Aleksandar Sekulović: Odnos između Vučića i Šešelja je odnos između učenika i učitelja. O tome najbolje govori scena kad je Šešelj bio poslanik Skupštine Srbije, pa je na sednici, kojoj je prisustvovao i Vučić, iz poslaničke klupe govorio Vučiću šta treba da radi. Vučić je sve to pažljivo zapisivao, što inače nikad ne radi.

Šešelj je bolje služio Vučiću nego Miloševiću, jer je sa Miloševićem bio u konkurentskim odnosima. Milošević je uvek nosio stigmu komuniste i nikada ga srpski nacionalizam nije do kraja prihvatio. Kod Vučića tog problema nema i prema njemu Šešelj nema nikakve rezerve.
Šešelj i Dodik

Omer Karabeg: Meni se čini da je Milorad Dodik autentičniji naslednik Vojislava Šešelja nego Aleksandar Vučić. I on se primitivno ponaša kao Šešelj, govor mu je blizak uličnom žargonu što se ne bi moglo reći za Aleksandra Vučića.

Zoran Vuletić: Suštinski tu nema razlike u politici i ciljevima. Dodik uživa veliko poverenje i podršku u Republici Srpskoj, a nema malu podrška ni u Srbiji. Navešću jedan primer. Pre nekoliko godina, kada je Dodik poklonio ruskom ministru inostranih poslova Lavrovu ukradenu ikonu iz Ukrajine, pa je izbio skandal, u Srbiji nije bilo previše komentara.

Bilo je, naravno, onih koji su to jako kritikovali, ali je Vuk Jeremić, koji je tada bio jedan od lidera opozicije i velika uzdanica opozicionih medija, na pitanje da to komentariše prvo pokušao da izbegne odgovor, a kada je novinar insistirao na odgovoru rekao da to jeste problem, da je to skandal, ali da Dodik mora biti zaštićen jer je on pravi zaštitnik srpskih nacionalnih interesa u Bosni i Hercegovini i da slučaj sa ikonom treba marginalizovati jer je od tog skandala mnogo značajnije to što on radi za Srbe i srpske interese.

Aleksandar Sekulović: Mislim da se tu samo radi o podeli uloga, o onoj staroj, dobroj šemi – dobar i loš policajac. Nema tu nikakve suštinske razlike

Omer Karabeg: Ali rečnik Milorada Dodika je bliži Šešelju nego Vučićev. Vučićev rečnik je uglavnom civilizovan.

Aleksandar Sekulović: Da, ali kad Vučić iz raznoraznih razloga ne može nešto da kaže, iako se i njemu često omakne da priča gluposti, onda naredi Dodiku, Vulinu ili Dačiću da to kažu, a oni to kažu prostačkim jezikom.

Zoran Vuletić: Ja mislim da Vučić ne koristi uvek fine reči. Za premijera Kosova Kurtija kaže da je teroristički ološ. Za zapadne predstavnike sve češće govori da su lažovi i zlikovci samo što ih ne imenuje kao što imenuje Kurtija.

Tačno je da za razliku od Dodika Vučić ne psuje. Inače, ne vidim razliku između njih dvojice ni u stilu, ni u bahatom ponašanju prema suparnicima.

Šešeljizacija Srbije

Omer Karabeg: Može li se šešeljizam nazvati ideologijom?

Aleksandar Sekulović: Šešelj nije ideolog. On se služi prostim kovanicama pogodnim za brzo osvajanje biračkog tela. On reprodukuje ono što su utvrdili tvorci srpskog nacionalizma.

Šešelj nije izmislio ideju Velike Srbije. Pre Prvog svetskog rata po mnogim mestima u Srbiji bilo je kafana i gostionica sa nazivom Velika Srbija.

U Beogradu je čak postojao fudbalski klub koji se zvao Velika Srbija, pa je posle Prvog svetskog rata i formiranja Jugoslavije promenio naziv u Jugoslavija što samo pokazuje da je sa stanovišta srpskog nacionalizma Jugoslavija smatrana produženom Srbijom.

Prema tome, sve ideje, koje Šešelj reprodukuje, postojale su mnogo pre njega u srpskom nacionalizmu kao duhovnom hegemonu.

Omer Karabeg: U zaključku, da li je Šešelj izvršio tako snažan uticaj na politički i društveni život u Srbiji da se može govoriti o šešeljizaciji Srbije?

Zoran Vuletić: Apsolutno da. Ali reč je ne samo o šešeljizaciji, već i o rusifikaciji Srbije. To je simbioza koje ćemo se jako teško osloboditi.

Aleksandar Sekulović: Ono što je radio Šešelj, koji je sada praktično u mirovini, nastavljaju drugi. To se vidi i po njegovom ponašanju. On je mirno prihvatio svoj novi položaj autsajdera i političkog penzionera jer zna da mnogi nastavljaju njegove ideje, njegovu retoriku i njegov stil rada.

Najgore je što među nastavljačima njegovog dela ima mnogo mladih ljudi, posebno na manifestacijama gde treba pokazati pravo lice šešeljizma kao sturmabteilunga.

Nedavno je to bio slučaj sa festivalom Miredita, dobar dan gde su ekstremni desničari, a to su sve sledbenici Šešelja i vladajućih stranaka, onemogućili održavanje tog festivala.

Tako da se za šešeljizam ne treba bojati. On u srpskom društvu ima osiguranu budućnost dok god postoji hegemonija srpskog nacionalizma.