Vučić namenio Brnabićevoj da parafira sporazum o KiM

Predložili smo i da sednici prisustvuju Ana Brnabić, Ivica Dačić i Marko Đurić. Odgovor još nismo dobili i jasno je da će predsednica sazvati sednicu o Kosovu samo ako joj to naredi Aleksandar Vučić lično. Jedina sednica Skupštine sa temom Kosova održana je aprila 2013. godine, nakon parafiranja Briselskog sporazuma – kaže u razgovoru za Danas Dijana Vukomanović, poslanica i članica Predsedništva Narodne stranke .

 *Očekujete li da ćete na toj sednici dobiti konkretan odgovor na pitanje ko je ovlastio predsednika Vučića da u ime Srbije pregovara o sudbini KiM?

– Vučićev odgovor je uvek populistički – on tvrdi da su ga ovlastili građani njegovom ubedljivom pobedom na izborima. Mi s punim pravom prozivamo Vučića da obnaroduje svoju pregovaračku platformu, a ne da iz prištinskih i inostranih medija nagađamo s kim i o čemu sve on to u ime Srbije pregovara. Najava promene formata briselskog dijaloga, tačnije dinamike – ubrzanja procesa pregovora tzv. šatl diplomatijom za koju bi bio zadužen čovek od poverenja velikih sila, ko god da to bude, Angelina Ajnhorst, Jan Haker, ili neko drugi, ipak ne menja krajnju konsekvencu ovih pregovora – očekivanje da će Beograd potpisati pravno-obavezujući sporazum sa Prištinom.

*Verujete li da će predsednik Srbije staviti svoj potpis na sporazum?

– Mislim da je moguća pretpostavka da je Vučić namenio Ani Brnabić ulogu osobe koja će da parafira budući pravno-obavezujući sporazum između Beograda i Prištine, na način na koji je to učinio 2013. godine Ivica Dačić. Onaj ko stavi svoj paraf na taj sporazum mora da bude svestan da time unosi stolicu za Kosovo u UN. Ukoliko Vučić izbegne da stavi svoj potpis i delegira nekog drugog, on će dobiti odstupnicu i priliku da poput makedonskog predsednika Ivanova odbije da potpiše ukaz o ratifikaciji sporazuma o Kosovu, ako proceni da time gubi vlast u Srbiji. Vučić može da uputi sporazum i na Ustavni sud, kako su to učinili kosovski Albanci sa Briselskim sporazumom povodom statusa Zajednice srpskih opština. On ima dosta širok manevarski prostor za konačnu odluku koju nastoji da prolongira, ali vreme mu curi kroz prste kao pesak i zato daje kontradiktorne izjave i povlači konfuzne poteze. S druge strane, opozicija je složna u tome da ne podržava Vučića ni u jednom segmentu njegovog navodno istorijskog poduhvata „konačnog rešavanja“ pitanja Kosova.

*Može li raspisivanje referenduma o KiM biti jedan vid manevarskog poteza i da li bi paralelno sa referendumom mogli biti raspisani i parlamentarni izbori?

– Ne verujem u takav paralelni ishod. Isuviše je komplikovan i rizičan po Vučićev opstanak na vlasti. On je u zakašnjenju oko referenduma, jer nije uspeo da oposli prvi deo pripremnog posla. Venecijanska komisija je odbila nacrt ustavnih amandmana, i kasno je, ako je Vučić uopšte i nameravao da kosovsku preambulu upakuje u nekakav širi poduhvat menjanja Ustava, za šta bi mu svakako bio neophodan referendum. Premda na prvi pogled referendum izgleda kao lak zadatak za Vučića , ali obrni – okreni, njegova sudbina je da pokuša da sam razreši pitanje Kosova. On je egocentrik i fatalista po političkoj prirodi i zaista će to pokušati. Hvali se kako vrlo dobro poznaje naš narod, a sebe percipira kao nacionalnog heroja, i razdire ga taj osećaj krivice – sindrom Vuka Brankovića.

*Briselski pregovori su nastavljeni, uprkos obećanjima da ih neće biti dok se ne pronađu ubice Olivera Ivanovića?

– Ispostavilo se da ubistvo Ivanovića nije bio slučaj-okidač za pokretanje masovne reakcije građana, premda se desio usred predizborne kampanje. To svedoči o stepenu straha koji je zavladao u Srbiji – ćutanje građana i ućutkivanje političara je indikativno. Indikativno je da su i zvanična Priština i Beograd ujedinjeni u ignorisanju ovog zločina. Pregovori u Briselu se očigledno nastavljaju – po svaku cenu. Vučić ima zadatu mapu puta do ispunjenja obećanja koje je dao moćnim zemljama Zapada, pre svega Nemačkoj i Americi, koji podržavaju njegovu autokratiju koju predstavljaju i tolerišu kao stabilokratiju.

*Kako se dogodilo da je parlament kao najviše zakonodavno telo potpuno zaobiđen i u unutrašnjem dijalogu o Kosovu?

– Vučićev režim svesno minimizira i ismejava ugled i uticaj parlamenta pomoću svoje većinske glasačke mašinerije u parlamentu, kao i preko prorežimskih medija. Parlament gubi i kontrolnu i zakonodavnu ulogu, to je očigledno. Groteskne su scene kada poslanici SNS-a ustaju da pozdrave članove Vlade, ili Vučića lično, frenetičnim aplauzima.. Ovo nije ni parlamentarni, ni kancelarski, ni predsednički sistem – ovo je Vučićeva autokratija, negacija demokratije.

*Tvrdite da je opoziciji u parlamentu ostavljeno malo prostora za rad. Imaju li onda smisla predlozi da je najbolje za opoziciju da napusti parlament?

– Da je bojkot i napuštanje parlamenta dobra ideja, na vlasti bi sada već bile i albanska i crnogorska opozicija, koje su to učinile, ali nisu uspele da uzdrmaju nedemokratsku vlast. Ovo je 21. vek – metode borbe opozicije za demokratiju i slobodu se vode na nekim drugim poljima, a ne samo na ulici, u masovnim protestima, pogotovo ne u uslovima sveopšte ekonomske i socijalne krize i apatije ljudi. Mi u parlamentu posmatramo kako poslanici SNS-a panično reaguju čim vide da mi iz različitih opozicionih stranaka jedni druge podržavamo i da zajedno kritikujemo vlast na istim temama i pitanjima. Vučićev režim se boji udruživanja opozicije.

*Zašto se onda opozicija ne ujedini u parlamentu, bar oko nekih ključnih pitanja?

– Bilo je takvih manifestacija udruživanja opozicije, ali mislim da nije dobro da insistiramo da svi koji nisu na vlasti formiraju ujedinjenu opoziciju, po svaku cenu. Bitno je da većina onih koje građani prepoznaju kao najoštrije, beskompromisne kritičare i borce protiv Vučićevog režima, kao ozbiljne ljude koji jesu u stanju da počiste ovaj nered i anarhiju koji će ostati nakon pada Vučića s vlasti, budu u istoj borbenoj formaciji, da se tako izrazim. Svi mi se borimo, svako na svoj način. Bitno je da među opozicijom nema izdajnika i dezertera.

*Ipak, udruživanje oko Saveza za Srbiju teče sporo?

– Proces udruživanja opozicije u Savez za Srbiju realan je i održiv na duži rok. Mi iz Narodne stranke i Vuk Jeremić lično smo dali inicijalni doprinos ovom projektu udruživanja opozicije i dajemo ogroman organizacioni doprinos stvaranju opozicionog saveza i na republičkom i na lokalnom nivou širom Srbije. Već su izbori na nivou Beograda pokazali da je taj put ispravan, i da ima respektabilnu podršku građana.

 Babe i žabe ili krokodili

*I dok opoziciji smeta ujedinjavanje baba i žaba, vlast je u isti koš strpala babe i žabe, monarhiste i republikance, komuniste, levičare i desničare ?

– Ova naša ustajala politička bara u Srbiji prepuna je ne baba i žaba, već krokodila koji su na vlasti, veoma opasnih i proždrljivih. Njihovi predatorski apetiti su nezajažljivi, i sada već i Evropska unija konstatuju da je u Srbiji „zarobljena država“. U pravu je Vuk Jeremić kada kaže da je došlo do srastanja države i kriminala. Zato je logično da će se protiv takvih udružiti i neudruživi, ljudi sa različitih polova opozicione scene, bilo da je reč o političkim partijama sleva ili zdesna, proevropskih ili onih koji su protiv. Svi smo na zajedničkom zadatku lova na krokodile.