Kako je Vučić od „ništa ne verujem Nemcima“ stigao do toga da će poverovati u nemačke garancije o Rio Tintu i kopanju litijuma?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je obih dana da je rudnik litijuma moguć 2028, ali da kopanje neće početi bez garancija Nemaca.

„Dok nam Nemci ne budu garantovali da ćemo imati čiste reke i planine, da ćemo i to odlaganje za deponiju imati urađeno u skladu sa svim evropskim standardima, nećemo da pokušavamo ni da počinjemo“, kazao je Vučić .

To praktično znači da će predsednik poverovati u nemačke garancije, kakve god one bile, mada je pre nešto više od godinu dana na jednoj od televizija sa nacionačnom pokrivenošću izjavio doslovce – „Nemcima ne verujem ama baš ništa“.

Doduše „Vučićevo verujem-ne verujem Nemcima“ menjalo se po potrebi. Prvo je bilo verujem.

Kao premijer Srbije Vučić je tvrdio da veruje u „nemačku reč“ i da očekuje da do kraja godine budu otvorena poglavlja u pregovorima o članstvu Srbije u EU.

„Verujem u nemačku reč. Nemci su postavili tvrde uslove Srbiji i Srbija je ispunila sve te teške uslove i zato očekujem da Nemačka svoju reč poštuje i svoja obećanja ispuni. To je moja politika, ja sam želeo da se bliže vežemo za Nemačku, ja verujem u nemačku reč i, ako to ne bude, lično ću biti odgovoran za to“, istakao je Vučić te 2015. godine .

A nakon odlaska Angele Merkel sa vlasti usledio je period „ne verujem“ Nemcima, a išlo se i dotle da se tvrdilo da Nemačka preko svojih fondacija Hajnrih Bel i Fridrih Ebart hoće da sruši aktuelnu vlast u Srbiji, ali i da preko „Rezolucije o Srebrenici“ želi srpski narod da proglasi genocidnim“.

Izgleda da se sada, zbog potrebe dolaska Rio Tinta, ponovo stiglo u fazu „verujem Nemcima“.

„Nije teško odgonetnuti politiku Srbije ovih desetak godina. Ona se svodi na jednu reč, na lukrativnost. Pred njom padaju ne samo sve reči, nego i sve politike, moralna načela, principi. Srpska vlada je spremna da zateže odnose sa Nemačkom, kao i nekom drugom ekonomskom gromadom do pucanja, a nikako da bi se investicije, izvoz, ekonomska korist, ugrozili, otišli iz Srbije. Naprotiv. Tako je još više u slučaju litijuma“, navodi za Danas diplomata Srećko Đukić.

Ovo tim pre, kako kaže, što je današnji Beograd uveren da je našao tačku oslonca da sa nemačkim polugom zemljinu loptu pomeri sa svoga ležišta i gravitacionog puta oko Sunca i da on definitivno uđe u istoriju Evrope i sveta, pošto je u istoriji Srbije odavno zauzeo najveće i najistaknutije mesto.

„Otprilike, eksploatacija litijuma u Srbiji je važniji istorijski momenat u razvoju ljudskog roda od izuma parne lokomotive, ili električne energije, ili kompjutera. Suština neoradikalske politike i jeste u tome da sve radi i sve govori, a onda, kad mu trebaju ekonomske koristi, sve to prećutkuje i negira. Tako je i sa Nemcima koje će ta politika još optuživati za sve i svašta, ali čim im zatrebaju nemački novci i nemačka tehnika, biće: nismo to rekli, nitkovi jedni izvrnuli ste, prevrnuli ste moje reči, misli itd. Ništa novo pod svodom srpskog (neo)radikalizma, pa i slučaju litijuma, Nemaca i Srba“, navodi Đukić, član Foruma za međunarodne odnose.

A predsednik Foruma za međunarodne odnose Duško Lopandić podseća da je Vučićev uspon na vlasti bio povezan sa podrškom koju je imao sredinom prošle decenije od nemačke kancelarke Merkel, a koji je bio povezan sa njegovim obećanjem i realizacijom kooperativnosti oko rešenja teme Kosova. Za uzvrat za to je dobio između ostalog podršku oko pregovora sa EU, nemačke investicije kao i ulazak SNS u EPP.

„Pokušaj podele Kosova u dogovoru sa Tačijem bio je početak kraja bliske strateške saradnje sa Nemačkom, što je drastično pogoršano nakon odlaska Merkel i dolaska koalicije sa kojom Vučić ima malo bliskog. Iako su odnosi sa CDU hladniji, Vučić zadržava neke veze što potvrđuju i nedavni susreti sa izvestiocem u Bundestagu. Vučić računa na pobedu CDU na narednim izborima kako bi obnovio bar deo političke saradnje, iako ekonomska saradnja nikad nije zamrla. U tom kontekstu i priča o saradnji oko litijuma. Ona je delimično i populistička za narod „ako mogu Nemci, možemo i mi““, ističe Lopandić.

Bivši ambasador i potpredsednik Stranke Srbija centar Mihajlo Brkić smatra da politički odnosi sa Nemačkom sigurno nisu onako srdačni kao što su bili u doba svojevrsnog pakta Merkel – Vučić. Međutim, privredna saradnja ne jenjava, bez obzira na aktuelni politički kontekst i ona u suštini i jeste motor stabilnih bilateralnih odnosa sa Nemačkom.

„Oni opstaju bez obzira na povremena propagandna prozivanja Nemaca koja su u funkciji unutrašnjih političkih ciljeva vlasti u Srbiji“, navodi Brkić.

Prema njegovim rečima problem za našu stranu je što takva vrsta privredne saradnje podrazumeva ekonomski model koji Srbiju postavlja u periferni položaj i pretvara je u svojevrsnu sirovinsku bazu nemačke privrede, koja investiranjem u srpsko tržište u stvari uvozi jeftin materijal, energiju i radnu snagu.

„Rudnik litijuma u Jadru bi bio izrazit primer polukolonijalne pozicije, a nesumnjivo je da bi se za njega obezbedile nemačke garancije čak i ako bi one u profesionalnom smislu bile nesumnjive“, navodi sagovornik Danasa.

Aktuelna nemačka spoljna politika je jedna mešavina nemačkih istorijskih konstanti i nekih novih akcenata na koje se ni Nemačka ni strana javnost još nisu navikli, navod.

„Zeleni koji su preuzeli ovaj resor govore o „spoljnoj politici zasnovanoj na vrednostima i ne samo interesima“, ministarka Berbok govori o „feminističkoj spoljnoj politici“ i slično. Važno je bilo podvući raskid sa pragmatizmom Angele Merkel oličenim u famoznoj stabilokratiji“, kaže naš sagovornik.

Diplomata Milovan Božinović smatra da su srpsko – nemački odnosi doživeli od 2012. pod znamenjem stabilokratije uspon koji vredi zabeležiti, između ostalog i kroz, kako nam se sugerisalo, bliske lične odnose Vučića i Merkel, što je retka pojava u nemačkoj spoljnopolitičkoj praksi.

„Od dolaska nemačke tročlane koalicije na vlast nemačko-srpski odnosi doživljavaju razne turbulencije i „pucanja“ uvek kad se radilo o zavirivanju u srpske unutrašnje političke realnosti, što našoj vlasti najviše smeta, ali i povodom insistiranja da Srbija de fakto prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji. I dok su u pogledu Kosova ostale tehnikalije sa kojima se, i kad nije sve dovedeno do kraja, može živeti, a izvoz našeg oružja u Ukrajinu dovoljna kompenzacija za neuvođenje zvaničnih sankcija Rusiji, i zamerke da je aktuelna srpska vlast autoritarna, da je izborni sistem fundamentalno defektan i slične primedbe objektivno gube na znacaju i „težini“. Otprilike onako kako se iste takve “ kritike“ mogu uputiti I prijateljskim šeikatima Golfa ili Saudijskoj Arabiji, a da to ne nanosi nikakvu štetu privrednoj saradnji“, objašnjava sagovornik Danasa.

Božinović kaže da to danas vide, i od toga polaze, i srpska i nemačka strana.

„Ovo utoliko pre što je Nemačka u ekonomskoj stagnaciji, za šta se uveliko optužuju „zeleni“ ministri, uz zahtev vodećih privrednih subjekata da se obuzda „vrednosna“ spoljna politika i Nemačka vrati pragmatizmu, i to utoliko pre što se Rusija sve više, i dugoročno, gubi kao privredni partner. U našem slučaju je nagoveštaj ovoj novoj bilateralnoj atmosferi dala nedavna politički dosta misteriozna poseta bavarskog premijera Zedera. Sa pompom koja kao da je nagoveštavala novi pristup, pa je ulazak litijuma u listu srpsko – nemačkih tema korak dalje u istom pravcu“, zaključuje bivši ambasador Božinović.