Foto: Stanislav Milojkovic

Otkad je stupio na vlast 2012. godine, Aleksandar Vučić je stalna meta prisluškivanja što inostranih, što domaćih bezbednosnih službi, pa čak i pojedinih medijskih radnika.

Ovakav zaključak bi se mogao izvesti na osnovu pisanja tabloida u proteklih pet godina, ali i samih izjava aktuelnog predsednika Srbije. Sagovornici Danasa saglasni su da se plasiranjem ovakvih informacija obezvređuje rad državnih bezbednosnih službi, ali i obmanjuje javnost stvaranjem konstantne tenzije i osećaja straha.

Nakon što su objavljene informacije da su makedonske bezbednosne službe prisluškivale državni vrh Srbije, uključujući i predsednika, pojavila se vest da je Vučića prisluškivao i vlasnik Kurira Aleksandar Rodić. On je, navodno, mnogim političarima poklanjao mobilne telefone sa ugrađenim prislušnim uređajima. Prošle godine je u jednom tabloidu osvanuo tekst u kojem se tvrdi da su se pojedinci i delovi srpskih bezbednosnih struktura „toliko osilili da su prisluškivali (tadašnjeg) premijera Aleksandra Vučića i bezmalo polovinu državnog vrha“. Javnost sa razlogom postavlja pitanje da li je Vučić zaista prisluškivan, što bi značilo da je godinama unazad okružen nesposobnim ljudima koji brinu o njegovoj bezbednosti, ili su ove informacije namerno plasirane da bi se dizala tenzija i skretala pažnja sa važnijih državnih i društvenih problema.

Vojni i bezbednosni analitičar Aleksandar Radić kaže za Danas da živimo u vremenima kad svako svakog može da prisluškuje, te da je i Vučić sigurno meta, ali da njegove česte izjave na tu temu pokazuju izvesnu paranoju.

– Naš predsednik živi u atmosferi filma Balkanski špijun. On je na čelu države i partije koja je duboko zaglibila u sivu zonu i politički i finansijski. Verujem da je pod konstantnim pritiskom, ali način na koji se bori protiv toga, nije dobar – smatra Radić. On dodaje da je Srbija jedina zemlja u svetu koja je od bezbednosnih tema i službi napravila estradu.

– Ako pođemo od pretpostavke da ste meta prisluškivanja, nemojte istragu kompromitovati tako što ćete izaći u javnost. Mi smo jedina država gde takve vesti izlaze na naslovnim stranama tabloida – ističe Radić.

Potpredsednica DS Tamara Tripić kaže za Danas je interes Aleksandra Vučića samo jedan – opstanak na vlasti „kao apsolutni gospodar Srbije“.

– Ko danas može da veruje da Vučić ne kontroliše sve službe? On na raspolaganju ima kompletan državni aparat, a pokušava da obezbedi vlast nad našim životima, razmišljanjima i kritičkom svesti. Žalosno je što smo svi taoci njegovih najava vanrednih stanja i državnih udara. Ali nećemo dozvoliti da takvo stanje opstane i da se nikada više ne ponovi da jedan čovek i karakter njegove ličnosti određuju naše živote kroz kontrolu službi bezbednosti – izričita je Tripić.

Učestalo plasiranje afera prisluškivanja za predsednika UO Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Miroslava Hadžića predstavlja očigledan primer zloupotrebe bezbednosnih službi.
– Obaveštajnim podacima se manipuliše. Na taj način se istovremeno i izaziva strah kod građana, ali i daje na značaju političarima. Kod nas se, što državnim udarima, što spoljnim pretnjama, stalno diže temperatura u javnom prostoru – kaže Hadžić.

Rešenje je, smatra on, u uspostavljanju demokratske civilne kontrole nad radom službi bezbednosti.
– Takve zloupotrebe ne bi bile moguće kada bi parlament obavljao svoju kontrolnu funkciju, kada bi mediji smeli slobodno da pišu, a upadljivo je i da brojni državni organi ne rade svoj posao. Primera radi, kada ste poslednji put čuli da se neka od službi oglasi povodom navodnog prisluškivanja? Za tako nešto ne postoje zakonske prepreke, a ta pitanja su u njihovoj nadležnosti – navodi Hadžić. Iako ni znatno uređenije zemlje, dodaje on, nisu imune na slične obaveštajne afere, samo se u Srbiji, naglašava Hadžić, one pojavljuju ovom dinamikom.

Teško je i izbrojati koliko je u poslednjih pet godina bilo medijskih afera u kojima su se na meti našli najviši državni zvaničnici. Među onima koje su naišle na veći odjek javnosti, svakako spada afera koju je 2012. godine, nedugo po preuzimanju funkcije, plasirao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić. „Mi smo tu upali u zmijsko gnezdo. Mi smo upali među ljude koji koriste visoke funkcije u mnogim službama da gospodare životima. Mi smo upali među ljude koji su se drznuli da prisluškuju najpre mene, a onda i Aleksandra Vučića. To će morati da se istraži do kraja“, izjavio je tada Nikolić za RTS.

Nekoliko godina kasnije, veliku prašinu je podigla vest da su u beogradskom hotelu Kraun Plaza pronađeni prislušni uređaji u prostoriji u kojoj je, tada premijer Vučić, trebalo da razgovara sa predstavnicima Trilateralne komisije. Posao identifikovanja krivca, ovoga puta obavio je bivši ministar pravde Nikola Selaković koji je optužio vlasnika hotela biznismena Miroslava Miškovića.
Krajem prošle godine, nakon što je u Jajincima u blizini porodične kuće Aleksandra Vučića pronađena veća količina oružja, provladini mediji su otkrili da su se „pojavile ozbiljne indicije da su telefoni koje koristi Vučić bili probijeni“. Zajedničko za ove, ali i brojne druge afere prisluškivanja, jeste da su nakon medijskog tretmana ostale bez ikakvog pravnog epiloga.

Čemu služi kontraobaveštajna služba?
Komentarišući aktuelne događaje u Makedoniji, Miroslav Hadžić navodi da u „ofanzivnom obaveštajnom delovanju“, ukoliko se ispostavi da ga je i bilo, nema ničega neobičnog. „To je potpuno normalno. Nikakve novosti u tome nema. To se stalno radi. Međutim, u takvim slučajevima se preduzimaju kontraobaveštajne mere, a ne izlazi se u javnost sa tim. Jednostavno, to je sastavni deo igre“, smatra Hadžić.