Kopija odnosa između Putina i Kirila: Čine li Vučić i Porfirije jedan drugom ustupke?

Bilo je reči o tome u kojoj meri se Srpska pravoslavna crkva meša u državne poslove, da li je normalno da u sekularnoj državi, kakva je po ustavu Srbija, crkveni patrijarh prisustvuje zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske i drži govor, zašto je političarima u Srbiji važno da imaju dobre odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom i kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u realizaciji koncepta „srpskog sveta“.

Razgovaralo se u Mostu i o tome kakav je odnos između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i poglavara Srpske pravoslavne crkve patrijarha Porfirija, koliko je predsedniku Vučiću važna bezrezervna patrijarhova podrška, da li je Vučić preko Porfirija praktično preuzeo vlast nad crkvom, da li odnos između Vučića i Porfirija podseća na odnos između ruskog predsednika Putina i poglavara Ruske pravoslavne crkve Kirila, kako je crkva vodila kampanju protiv LGBT populacije dok je u isto vreme veoma dobro sarađivala sa premijerkom Anom Brnabić koja ne krije svoje LGBT opredeljenje i da li je crkva danas jedan od glavnih stubova Vučićevog režima.

Omer Karabeg: Meša li se Srpska pravoslavna crkva u državne poslove u Srbiji?

Vladimir Veljković: Ako imamo u vidu takozvani Svesrpski sabor od 9. juna pod nazivom „Jedan narod – jedan sabor“, onda je Srpska pravoslavna crkva pre svega preko svog episkopata i patrijarha definitivno postala konstitutivni deo sadašnjeg režima u Srbiji. Odvojenost crkve i države ne funkcioniše u državama i društvima koji nisu spremni da prihvate demokratiju, podelu vlasti i poštovanja građanskih prava i sloboda. Zbog toga u Srbiji imamo simbiozu crkve i države čiji je cilj da se ustoliči nacionalistička autokratija.

Draško Đenović: Naravno da se crkva meša, to je zapravo simfonija crkve i države. To je uigrani tim gde se ponekad ne može razlikovati ko je vladika, a ko političar. Imam utisak da se pola vladika bavi političkim pitanjima, a pola političara ide u crkvu da se javno moli kao da su episkopi.

Omer Karabeg: Kako gledate na činjenicu da je patrijarh Porfirije nedavno tokom održavanja Svesrpskog sabora učestvovao na zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske i održao govor?

Vladimir Veljković: Kao što sam rekao, patrijarh je postao konstitutivni deo režima. I ne samo to. Na Saboru je proglašeno ujedinjenje Srbije i Republike Srpske. Potpisani su razni sporazumi o saradnji tako da možemo da govorimo o nekoj vrsti jedinstvenog političkog prostora koji čine Srbija i Republika Srpska, a sve se to odigrava pod patronatom Srpske pravoslavne crkve, odnosno patrijarha.

Sabor je organizovan pre svega protiv Rezolucije Ujedinjenih nacija o Srebrenici. Protivljenjem toj rezoluciji Srbija je napravila odmak od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine. A smisao donošenja te deklaracije bio je da se nikada ne ponovi holokaust koji se desio za vreme Drugog svetskog rata.

Draško Đenović: Patrijarhu nije mesto na sednici vlade kao što ni predsedniku države nije mesto na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Tu opet vidimo simfoniju crkve i države gde se više ne zna ko je političar, a ko crkveni poglavar ili episkop. Imam utisak da jedan broj episkopa i te kako želi da se bavi politikom. I ne samo da žele nego se njome i bave. Sa druge strane, iako je Srbija sekularna država, pola vlade u radno vreme viđamo na molitvi u Hramu Svetog Save.

Simbioza

Omer Karabeg: Da li je tačno da nakon raspada Jugoslavije Srpska pravoslavna crkva nikada nije bliža bila vlasti u Srbiji nego danas i da je za to posebno zaslužan patrijarh Porfirije?

Vladimir Veljković: Možemo i tako posmatrati stvari. Prethodni patrijarh Irinej nije bio toliko uključen u politička dešavanja. Postojale su neke nesuglasice između patrijarha i vlasti, pa se 2021. režim vidljivo angažovao oko izbora novog patrijarha. Izborom Porfirija nestale su sve ograde između patrijarha i predsednika Vučića. Oni su potpuno u simbiozi. Ja ne bih koristio termin simfonija jer to liči kao da je u pitanju normalizacija sadašnjeg stanja. Ka simbiozi se ubrzano krenulo nakon agresije Rusije na Ukrajinu. Od tada imamo ubrzan proces desekularizacije Srbije i zloupotrebe verskih osećanja u političke svrhe.

Draško Đenović: Mislim da Srpska pravoslavna crkva nikada nije bila bliža vlasti ne samo od raspada SFRJ, već možda i u poslednjih sto godina. Crkva je bila u otvorenom sukobu sa državom još u vreme Kraljevine Jugoslavije, da ne pominjem kako je bila u nemilosti nakon Drugog svetskog rata. Ovo je za crkvu zlatno doba što se tiče njenih odnosa sa državom. Pitanje je, međutim, koliko će crkvu da košta ova bliskost sa državnim vrhom.

Nemojmo da zaboravimo da su sva tri kandidata za patrijarha bili zapravo državni kandidati. Ko god da je bio izabran bio bi državni čovek. Sadašnji predsednik države praktično je preuzeo upravu ili vlast nad crkvom postavivši svog čoveka na čelo najznačajnije institucije srpskog naroda. Jer vi možete biti i levičar i desničar, ali ako ste Srbin 99 posto ste pravoslavac, a to znači da imate verskog poglavara koji je veoma blizak državnoj strukturi.

Porfirije i Brnabić

Omer Karabeg: Kakav je lični odnos između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha Porfirija?

Vladimir Veljković: Ne bih spekulisao o njihovom ličnom odnosu. Čuo sam da su oni bukvalno na telefonskoj liniji, ali to su glasine. Naravno da je u političkom smislu to irelevantno.

Draško Đenović: Koliko ja mogu da vidim – nedavno sam bio sa njima na prijemu u američkoj ambasadi – oni imaju jako lepu saradnju. Prethodnih godina patrijarh je imao jako lepu saradnju i sa bivšom predsednicom vlade gospođom Brnabić iako zbog njenih otvorenih LGBT stavova i života on kao pravoslavni episkop ne bi trebalo da ima takve odnose. Moram da priznam da mi je ta vrsta bliskosti bila malo začuđujuća jer nije postojao ni delić pokušaja da se napravi neka distanca. Zašto? Zato što je crkvi odgovaralo da gospođa Brnabić kao premijerka potpisuje uredbe koje su crkvi donosile određene materijalne koristi.

Omer Karabeg: A u isto vreme crkva je vodila javnu kampanja protiv LGBT populacije.

Draško Đenović: Jedno se priča, a drugo radi. Kampanja jeste bila otvorena i javna, ali bojim se da je to više bila predstava za narodne mase. Inače, činjenica je da sadašnji patrijarh Porfirije, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik imaju jako bliske odnose. Ne treba zaboraviti da je Republika Srpska značajno učestvovala u obnovi patrijaršijske vile, mada je to urađeno još za vreme prethodnog patrijarha.

Kopija ruskog modela

Omer Karabeg: Čine li predsednik Vučić i patrijarh Porfirije jedan drugom ustupke? Ko kome više izlazi u susret? Ko je kome potrebniji?

Vladimir Veljković: Patrijarh je svakako potrebniji Vučiću. Iako je Vučić uzurpator vlasti i države, Srbija još uvek nije formalna autokratija, niti je proglašena diktatura, pa on nema doživotnu vlast. On tu vlast može da izgubi, pa je Vučiću patrijarh potreban da bi što više cementirao autokratiju u Srbiji. S druge strane, patrijarh nema ograničenje mandata – kada jednom bude izabran, on će to biti sve do svoje smrti. Mada, ako ovako nastavi, mislim da će se – nakon završetka Vučićeve vladavine koja se ipak jedanput mora završiti – postaviti pitanje da li ovakav patrijarh može da ostane na tom mestu.

Inače, u Srbiji imamo kopiju odnosa između ruskog predsednika Putina i patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila. Model ruskog pravoslavnog despotizma sve više se preslikava u Srbiji. Srpskom nacionalizmu je blizak ruski imperijalizam sa njegovim nazadnim, antimodernim i antidemokratskim idejama. Tu postoji potpuna ideološka simbioza. I kampanja protiv LGBT građana preuzeta je iz Rusije.

To pitanje je razmatrala i Katolička crkva i donela neka rešenja iz pozicije svoje teologije. Nedavno je i u Grčkoj o tome došlo do polemike. Ali daleko od toga da i Katolička crkva i pravoslavci u Grčkoj vode otvorenu kampanju protiv LGBT zajednice. Ta vrsta kampanje protiv prava seksualnih manjina i uopšte ljudskih prava dolazi iz Rusije. Ruski patrijarh Kiril koristi to da bio napravio distinkciju između Rusije i Zapada optužujući Zapad za dekadenciji i satanizam.

Draško Đenović: Patrijarh je potrebniji Vučiću nego što je Vučić patrijarhu. Crkva je ekonomski dovoljno jaka da bi opstala bez državne pomoći, a pitanje je da li bi politička struktura na vlasti opstala bez crkvene pomoći.

Omer Karabeg: Da li i vas odnos između Vučića i patrijarha Porfirija podseća na odnos između ruskog predsednika Putina i patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila?

Draško Đenović: Definitivno podseća s tom razlikom što još uvek nismo došli do toga da neki episkop zbog neslaganja sa političkim delovanjem države bude smenjen i uklonjen. Pre dve godine je mitropolit Ilarion, drugi čovek ruske crkve, uklonjen sa mesta predsednika Odeljenje za spoljne crkvene veze Ruske pravoslavne crkve i prebačen da bude vladika u Budimpešti, jednoj od najmanjih eparhija te crkve. Nisu mu oduzeli čin, ali je poslat u mišju rupu jer se, ako tako mogu da kažem, suprotstavio ratu u Ukrajini.

Mesija i spasitelj

Omer Karabeg: Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u realizaciji koncepta srpskog sveta?

Vladimir Veljković: Uloga crkve je ključna zato što se njena kanonska teritorija koristi za politički uticaj srpskog režima u regionu, pre svega u susednim državama – Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Kosovu.

Draško Đenović: Srpska pravoslavna crkva ima ulogu u realizaciji koncepta srpskog sveta zato što je jedini pravni činilac koji okuplja Srbe iz celog sveta uključujući Srbe iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Hrvatske. Jedina ima strukturu koja to može da radi. Predsednik Srbije je predsednik države koja ima svoje granice, predsednik Republike Srpske ima ovlašćenja samo na teritoriji Republike Srpske, a srpski patrijarh ima ingerencije svugde gde žive Srbi. Slika na kojoj smo videli Vučića, Dodika i patrijarha Porfirija pokazuje da je crkva jedina koja bi mogla da iznese taj koncept.

Omer Karabeg: Da li Vučić zloupotrebljava to što je Srpska pravoslavna crkva rasprostranjena po celom regionu?

Draško Đenović: Naravno da zloupotrebljava jer on ima ideju da je spasitelj, da je mesija…

Omer Karabeg: I predsednik svih Srba.

Draško Đenović: Ma, on je predsednik svih Srba i, kad njega ne bi bilo, mi bismo svi pomrli. Bez njega ne bismo opstali. To možete videti iz njegovih intervjua. Vučić smatra da je spasitelj svih Srba zaboravljajući da je Gospod Isus Hristos spasitelj svih hrišćana, pa i pravoslavnih Srba.

Stub režima

Omer Karabeg: Da li je Srpska pravoslavna crkva, s obzirom na ulogu koju danas ima u Srbiji, stub Vučićevog režima?

Vladimir Veljković: Složio bih se s tim. Kao što je patrijarh postao deo svite Aleksandra Vučića tako je i Srpska pravoslavna crkva postala politički stub režima. To je opšte mesto srpskog nacionalizma koji je teško kompromitovan poslednjih 30 godina zbog genocida i etničkog čišćenja. Sada je potrebno sveštenstvo, potreban je patrijarh da bi se izvršila religizacija i sakralizacija nacije kako bi se zločini opravdali i kako se društvo ne bi suočilo sa odgovornošću za dela koja su protivna i božijim zapovestima i osnovnim ljudskim pravima.

Draško Đenović: Ne znam da li je crkva stub režima, ali režim ne bi opstao da nema pomoć crkve. Istovremeno, režim je potreban crkvi da bi ostvarila svoje interese. Inače, ja ne verujem da bi, ako dođe do promene režima, došlo i do promene patrijarha osim ako do toga ne dođe prirodnim putem mada sveštenici, koliko god bili slabi i bolesni, onog trenutka kada postanu episkopi i patrijarsi doguraju do devedeset i neke godine. Tako da mislim da ćemo verovatno ovog patrijarha imati još nekih tridesetak godina ukoliko se ne ponove neki istorijski trenuci kada je država pomogla nekim patrijarsima da odu u naručje nebeskog oca. A kad dođe do promene režima, videćemo da će crkva pokušati da bude stub i tom nekom drugom režimu.

Ceo tekst možete čitati na sajtu Radio Slobodna Evropa.