Vučićev hod po minskom polju

Momci iz Vašingtona su deo američkog establišmenta, uticajni savetnici i analitičari iz tink-tenkova i nevladinih organizacija koje finansira vlada, poput Nacionalnog fonda za demokratiju, Fridom hausa ili američkog Nemačkog Maršalovog fonda, koji su sprovodili glavne smernice američke spoljne politike prethodnih administracija, bilo da su u pitanju demokrate ili republikanci.

Tramp je došao na vlast kao antisistemski kandidat, i to je njegov glavni adut i na kraju mandata.

U vođenju spoljne politike, kao i u vođenju zemlje, napravio je niz neočekivanih poteza, koji su uneli pometnju u međunarodne odnose, ali i određenu svežinu, jer je razbio predstavu o Americi kao svetskom policajcu.

Za razliku od prethodnika, republikanaca, a naročito demokrata, nije poveo rat i ne poziva se lažno na univerzalne principe ljudskih prava kada hoće nekoga da kazni.

Jedna od konstanti njegove spoljne politike je podrška Izraelu.

To je porodična stvar, na kojoj radi njegov zet Džared Kušner, kao i njegovi najbliži saradnici i tiče se njegovih najodanijih glasača koji dolaze iz redova jevanđelista, belih ultrakonzervativaca koji imaju veliki uticaj u američkom društvu (80 odsto je glasalo za Trampa na izborima 2016. godine).

Jevanđelisti veruju da su „Jevreji Božiji izabranici“, a Jerusalim njihov izabrani grad.

Tramp duguje svoj politički opstanak jevanđelistima, njegovi najbliži saradnici, potpredsednik Majk Pens i državni sekretar Majk Pompeo, dolaze iz redova ove grupacije.

Pompeo, koji je izjavio da se „priklonio Hristu“ na vojnoj akademiji Vest Point ’80-ih, jedan je od kreatora Trampove bliskoistočne spoljne politike. Prilikom jedne od prvih spoljnopolitičkih misija Pompeo je publici u Kairu rekao da dolazi kao „hrišćanski jevanđelista“.

Uticaj jevanđelista u Trampovoj bliskoistočnoj politici ogleda se u bezrezervnoj podršci Benjaminu Netanjahuu (koji se nalazi u sudskim procesima zbog optužbi za korupciju, proneveru i primanje mita), ignorisanju palestinskog pitanja i demonizovanju Irana.

Jevanđelisti veruju da su Sjedinjene Države u svetom ratu protiv „sila zla“ ovaploćenim u Iranu.

Trampova odluka iz 2018. da prebaci američku ambasadu u Jerusalim je rezultat ove politike. Evropske zemlje smatraju da je to kršenje međunarodnog prava.

Većina zemalja Evropske unije se protivi jednostranom rešenju i zalaže se da status Jerusalima bude utvrđen pregovorima između dve strane.

Predsednik palestinskih vlasti, Mahmud Abas, nazvao je Trampov potez „šamarom veka“ i prekinuo veze sa američkom administracijom.

Belu kuću je u ovome sledila još samo Gvatemala.

Sada je to primorana da učini i Srbija, na osnovu sporazuma koji je predsednik Aleksandar Vučić potpisao u Vašingtonu 4. septembra.

U odvojenom sporazumu koji je potpisao Avdulah Hoti, Priština se obavezala da će da prizna Izrael, koji je zauzvrat priznao Kosovo.

Šta je „kreativno rešenje“

Ovaj bliskoistočni aspekt sporazuma je najviše zanimao američke pregovarače.

„Veliki korak u priznavanju Izraela, kao i pomeranju ambasade (Srbije) u Jerusalim“, rekao je Majk Pens.

Robert O’Brajan je primetio da je bilo potrebno 40 godina da dve muslimanske zemlje priznaju Izrael, a da se sada to desilo za manje od mesec dana.

„Cenimo što se Srbija nije o tome izjasnila“, dodao je savetnik za nacionalnu bezbednost.

„Videli ste za ove tri i po godine da predsednik Tramp pokušava da okonča ove beskrajne ratove i postigne mirovne sporazume. Zbližava ljude i vraća naše trupe u Ameriku (…). Predsednik je promenio lošu politiku na Bliskom istoku koja je vođena poslednjih dvadeset godina, kada smo dopustili da naša zemlja upadne u zamku svih tih ratova koji, iskreno, ne donose mnogo našoj zemlji“, rekao je Džared Kušner.

Grenel, koji se na konferenciji za štampu u Beloj kući iznervirao što novinari nisu zainteresovani za sporazum Beograda i Prištine, nazivajući ih neznalicama, insistirao je na „kreativnom rešenju“ koje je Tramp i njegova ekipa smislila da privoli dve strane da potpišu sporazum.

„Svi insajderi iz Vašingtona su rekli: ‘Ne razgovarate o priznavanju (Kosova), ne razgovarate o simboličnoj reči’… Mi smo to ignorisali.“

Trampov tim je pokušao da srpskoj delegaciji poturi međusobno priznanje („nikad gori papir u kome se od Srbije traži da prizna Kosovo“, prokomentarisao je minister finansija Siniša Mali tekst koji im je ponuđen da potpišu prvog dana pregovora u Vašingtonu) ali je bio spreman da od toga odustane zarad glavnog cilja, odnosno utvrđivanje podrške Izraelu.

„Da smo uradili tipičnu političku stvar i slušali sve te pametnjakoviće iz nevladinih organizacija i tink-tenkova ovde u Vašingtonu, ne bismo imali ovaj sporazum“, rekao je Trampov izaslanik, objašnjavajući da nije bilo pritisaka na dve strane i apsolutnih zahteva.

Američki prijatelji

Vučić je, međutim, izgledao kad da su mu servirali sporazum sa kojim nije bio upoznat, pa mu je preostalo da na licu mesta uradi šta može.

Pri svakom javnom pojavljivanju je izgledao kao da gazi po minskom polju, gde mu se iza svakog ćoška sprema sačekuša.

Vučićeva zbunjenost je trajala do samog potpisivanja sporazuma, kada je izgledao kao da prvi put čuje da se obavezao da prebaci ambasadu Srbije u Jerusalim sledećeg jula, zbog čega su mu se narugali u međunarodnim političkim i diplomatskim krugovima.

Slika je sve u današnjem svetu medijskih komunikacija, a prizor koji smo videli za vreme potpisivanja sporazuma nije bio dostojan državnika.

Predstavnici zalivskih zemalja, koji su nedelju dana kasnije potpisali sporazum sa Izraelom, imali su mnogo bolji tretman.

Na ceremoniji u dvorištu Bele kuće, sa ministrima spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina i izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom, Tramp je želeo fotografiju koja podseća na jedan drugi sporazum koji je na istom mestu 1993. godine potpisao Bil Klinton sa palestinskim liderom Jaserom Arafatom, izraelskim premijerom Icakom Rabinom i ministrom spoljnih poslova Izraela Šimonom Peresom, koji je ovoj trojici doneo Nobelovu nagradu za mir.

Ekonomska dobit

U finišu mandata Tramp želi da se predstavi kao mirotvorac, onaj koji pokreće poslove, a ne ratove.

Ovaj sporazum, koji menja političke tokove na Bliskom istoku i narušava principijelnu podršku arapskih zemalja Palestini u borbi za teritorije pod izraelskom okupacijom, bio je moguć samo zato što Izrael, zalivske zemlje i Vašington imaju istog neprijatelja – Iran.

Izrael ne priznaje Palestinu i čini sve da uđe što dublje u palestinsku teritoriju, ali je zato priznao Kosovo. Prebacivanje ambasade u Jerusalim za Palestince znači legitimizaciju izraelske okupacije.

Srpska strana je pokušala da umanji značaj dela sporazuma koji joj je nametnut ističući dobit koju će Srbija da ima od „normalizacije“ ekonomskih odnosa sa Prištinom.

Dogovoreno je otvaranje kancelarije američke Međunarodne korporacije za finansiranje razvoja u Beogradu, koja će davati sredstva za kredite potrebne za razvoj preduzeća i infrastrukturne projekte, kao što je izgradnja auto-puta i železničke pruge od Niša do Prištine (sa Kinezima se radi na projektu brze pruge Beograd-Niš).

Kancelarija američke agencije za razvoj „simbolično“ je otvorena već 22. septembra, u prisustvu predsednika Srbije, predsednice vlade Ane Brnabić i američke delegacije koju je predvodio Grenel i predstavnici američke korporacije.

Bilo je pompeznih govora o nikad bližim odnosima Srbije i Sjedinjenih Država, o američkim investicijama koje će uzdići srpsku privredu i život stanovnika u regionu (Aleksandar Vučić: „Zemlja u koju Amerikanci hoće da investiraju, ima budućnost“; Ana Brnabić: Srbija ima pristup „neograničenim sredstvima“, Siniša Mali: „Amerikanci nude milijarde dolara za razvoj srpskih kompanija, privrede i infrastrukturne projekte“).

Vučić je naglašavao da je Srbiji ukazana velika čast što je baš ovde otvorena kancelarija američke agencije.

Niko se, međutim, nije zapitao o kakvoj je agenciji reč. Britanski Gardijan je pisao da ova agencija otvara predstavništva u zemljama trećeg sveta koje su teren borbe velikih sila za uticaj.

Reč je o novom oružju američke spoljne politike, čiji je cilj da se suprotstavi rastućem uticaju Kine.

Agencija za spoljnu pomoć, koju je Tramp osnovao 2018. godine, sa ovim ciljem ulaže u infrastrukturne projekte u Africi, Aziji i Južnoj Americi, a sada i na Balkanu.

Kompanijama koje nalaze interes da ulažu u zemlje u razvoju nudi kredite, kreditne garancije i osiguranje političkog rizika.

Tramp je ranije kritikovao američku spoljnu pomoć koja je decenijama korišćena u političke svrhe, za širenje geopolitičkog uticaja, ali je promenio mišljenje. Pitanje spoljne pomoći je i za Trampa postalo pitanje nacionalne bezbednosti.

Kineski recept

Razlog za otvaranje kancelarije u Beogradu je želja američke administracije da blokira kineski ekonomski, tehnološki i politički uticaj na Balkanu, koji je najsnažniji u Srbiji.

Šta će „brat Si Đinping“ na ovo da kaže ostaje da se vidi.

Kineski recept za širenje uticaja je ulaganje u infrastrukturne projekte po Africi i Južnoj Americi koje niko drugi neće, kao što je izgradnja železnice među afričkim zemljama koje se mrze, puteva na lošem terenu ili elektrana koje ne donose novac. Ako zemlje nemaju da otplate kredite, uzimaju im sredstva, ali ih ne iscrpljuju dužničkim ropstvom, jer je u prvom planu širenje uticaja. Amerikanci preko ove banke za razvoj rade to isto.

Osim spoljnopolitičke agende, sporazum Beograda i Prištine za američku administraciju znači „američke poslove“.

On će „učiniti Amerikance sigurnijim, a američke firme prosperitetnijim“, rekao je Grenel u Beloj kući, objašnjavajući da su „evropski i američki biznismeni odbijali da idu u ove krajeve“, a sada će se „otvoriti poslovi za američke kompanije u regionu i poslovi za Amerikance“.

„Američke kompanije za iznajmljivanje automobila su nam rekle da se povlače (sa Kosova) jer (automobili sa kosovskim tablicama) ne mogu da pređu granicu“, objasnio je. „Sada ćemo to da otvorimo, bilo da je u pitanju energija, voda, izgradnja puteva, železnice, rudnici.“ U „američke poslove“ ubraja i izradu studije izvodljivosti za jezero Gazivode, koje je „većim delom na Kosovu i jednim delom u Srbiji“. Izradu ove studije, rekao je Grenel, uradiće odeljenje za energetiku američke vlade.

Klintonova administracija je radila unosne poslove na Kosovu, eksploatišući otete resurse i kompanije, Trampova administracija to radi uz pristanak obe strane.