Ukoliko stranci dobiju značajne pozicije u Srbiji, od njih će se očekivati da iskoriste svoje političke veze da privuku biznismene, investicije iz inostranstva i subvencije za projekte, što bi moglo da pomogne sprovođenju „srpske verzije Maršalovog plana“.
Takođe, njihove političke veze mogu pomoći Srbiji u procesu pridruživanja Evropskoj uniji – kaže u razgovoru za Danas Gregori Rejmond, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bojsi u Ajdahu, vrlo dobro upućen u odnose na Zapadnom Balkanu.
Naš sagovornik ukazuje da su različite države koristile strance kao političke savetnike u vezi sa „specifičnim tehničkim pitanjima“, dok je „krajnje neobično“ da im se daju ministarske funkcije.
Kakvu konkretnu korist Srbija može da ima od angažovanja stranaca u državnoj administraciji?
– Mnogi od tih ljudi su članovi upravnih odbora velikih globalnih kompanija, transnacionalnih banaka i privatnih fondacija. Konkretno govoreći, mnogo toga što mi smatramo ekonomijom uključuje politiku, i obratno. Ipak, strani savetnici imaju svoje granice. Da bi bili delotvorni, moraju da razumeju kulturu i istoriju države. Programi koji daju rezultate u jednoj državi ne mogu uvek da se „izvezu“ u drugu i da budu ostvareni isti rezultati. Korisno je setiti se primera ekonomiste Džefrija Saksa, koji se zalagao za ekonomsku politiku popularno nazvanu „šok terapija“. Iako su mnogi ocenili da je ta politika bila uspešna u Poljskoj tokom devedesetih godina 20. veka, dala je katastrofalne rezultate kada je primenjena u Rusiji.
Kako tumačite izjavu prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića da ima „Maršalov plan“ za Srbiju?
– Maršalov plan, ili Plan ekonomskog oporavka Evrope, odnosio se na ekonomsku pomoć koju je 16 evropskih država dobilo od SAD u periodu između 1948. i 1951 i čija vrednost je iznosila 13,3 milijarde dolara, što bi danas bilo ravno cifri od 100 milijardi dolara. Osnovni ciljevi bili su povećanje produktivnosti, unapređenje ekonomskog rasta i uspostavljanje trgovine nakon razaranja izazvanog Drugim svetskim ratom. Kad prvi potpredsednik Vlade Vučić govori o „Maršalovom planu“ za Srbiju, verujem da to koristi kao metaforu za program velikih investicija u putnu infrastrukturu i modernizaciju privrednog i poljoprivrednog sektora. To bi bilo suprotno od mera štednje. Neki ljudi u Evropi (i mnogi u Nemačkoj) smatraju da štednja vodi ekonomskom razvoju, ali takvo gledište nije potkrepljeno dokazima. Tokom duboke recesije fokus treba da bude na tome da se ekonomija stimuliše da otvara nova radna mesta, a nakon ekonomskog oporavka, treba se usredsrediti na uspostavljanje ravnoteže između troškova i prihoda. Iako nisam video detalje, čini se da se Vučićeve reči odnose na ambicioznu strategiju opsežnih investicija i uspostavljanje bliskih ekonomskih veza sa EU, što je važno za takav program.
Kako komentarišete to što još nije izabran šef pregovaračkog tima Srbije sa EU?
– Pozicija glavnog pregovarača sa EU je veoma važna i trebalo bi da je preuzme iskusni profesionalac. Mislim da je odlaganje nastalo zbog razlika u mišljenjima u Vladi Srbije u vezi sa kandidatima ili zbog neformalnih signala iz Brisela o tome kakvu osobu bi EU preferirala, što je možda u suprotnosti sa onim što je Beograd imao na umu.
„Konstruktivni bilateralni odnosi“
Kako ocenjujete aktuelnu fazu bilateralnih odnosa Sjedinjenih Država i Srbije?
– Bilateralni odnosi SAD i Srbije su konstruktivni i osnaženi su u proteklih nekoliko godina, naročito kada je reč o tehničkoj pomoći, trgovinskim vezama i programima razmene. Ali, želeo bih da se osvrnem i na odnose među ljudima. Pre nekoliko meseci u mom rodnom gradu Bojsiju, u Ajdahu, održan je meč četvrtfinala teniskog Dejvis kupa između SAD i Srbije. Đoković je odlično odigrao pojedinačne mečeve, kao i Zimonjić i Bozoljac u dublu. Ono što je podjednako impresivno odnosi se na činjenicu da su članovi srpskog tima bili izuzetni ambasadori srpskog naroda u Bojsiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
