Foto: Nenad Kovačević„Opet obećava avione, kamione i milione“, govorio je stariji Užičanin dok se vraćao iz naselja Krčagovo u centar grada u kome je, u utorak, šef države i lider naprednjaka Aleksandar Vučić otvorio sportsku halu i obećao ambicioznu rekonstrukciju i dogradnju bolnice.
„Pa, neka ga. Neka je došao. Da vidiš kako je bolnica jutros čista. Sve je uređeno. Da je sreće da dođe malo češće“, uzvratila mu je nešto mlađa Užičanka.
Poslednji put Vučić je bio u Užicu u aprilu 2016. godine. Tada je, sa stranačkog i predizbornog skupa, obećao da će od avgusta iste godine aerodrom Ponikve, u blizini grada, biti u potpunosti spreman za redovni saobraćaj. Isto obećanje je ponovio i sada, uz isticanje da je za tu vazdušnu luku potrebno mnogo državnog novca i da će, i pored toga, ona biti osposobljena „bar za ATR i manje avione“.
Kasnije, u kampanji „Budućnost Srbije“, kada je posećivao okolne opštine, ali ne i Užice, najavljivao je da će „Užice dobiti jednog stranog investitora“ i fabriku sa mnoštvom radnih mesta. I to obećanje je ponovio, uz najavu, takođe, starog projekta izgradnje obilaznice, ali i mnoštvo novih radova. Poručio je da će u Užice biti uloženo „više novca nego za proteklih šest ili sedam decenija“.
Duže od pet godina je izbegavao Užice, valjda zbog toga što ta obećanja nije ispunio, a Užičani bi ponovo trebalo da poveruju u njegove stare i nove „projekte“.
„Vule, Vule, Vučko, Vučko“, čuli su se povici okupljenih ljudi iz Užica i okolnih mesta na livadi ispred nove sportske dvorane. Među njima su bili čelnici Užica, gradskih javnih preduzeća i ustanova, privrednici, predstavnici okolnih opština… Na parkingu u bivšoj kasarni, preko puta sportske hale, tvrde lokalni novinari, bilo je nekoliko autobusa kojima su prevezeni naprednjaci iz okolnih gradova kako bi aplaudirali Vučiću.
Iako je Vučić bio ushićen i, navodno, iznenađen masovnim odzivom građana, što je pokazivao čestim osmesima za kamere režimskih televizija koje su direktno prenosile ceo događaj, istina je da je na ledini ispred sportske hale bilo tek oko 1.000 njegovih pristalica. Ali, uspešno su se tiskali jedni do drugih. Kakva korona! Kakva fizička distanca! Kakve zaštitne maske! Važno je da TV kadar bude dobar i „masovan“.
Ogrnut državnom zastavom Srbije, jedan od naprednjaka se baš veselio, noseći transparent sa crtežom ne baš uspešno predstavljenim Vučićevim likom.
„Najbolji ste, boljeg nema“, uputio je pozdrave Vučiću drugi Užičanin u narodnoj nošnji.
„Nisam mogao da verujem da može da vas bude toliko mnogo u devet sati ujutro“, bio je očaran Vučić „masovnim“ dočekom na polupraznoj ledini ispred sportske hale.
Što zbog oduševljenja, što zbog ličnih i drugih problema, ljudi su kidisali na Vučića. Hvalili ga i jadali mu se. Pokušavali su da ga dodirnu, da se s njim rukuju, potapšu ga po ramenima. Teško je bilo gledati sve te ispružene ljudske ruke koje je on, poput religijskog maga, ovlaš doticao, a neke je čvrsto stiskao. Bio je „spontan“, nasmejan i veseo. Kad je trebalo, postajao bi snishodljiv i izrazima lica pokazivao zabrinutost za probleme omađijanog puka. Taj nadrealni prizor je otkrio sav jad koji se krije iza „zlatnog paravana“ Vučićeve Srbije.
Iz tog kontrolisanog haosa, zavapio je čovek koji je tražio od Vučića posao za svoju ćerku koja je „završila državni fakultet“. Majka je tražila zaposlenje za svog sina, koji bi „mogao da radi kao portir u opštini jer je invalid, samohrani otac i prima pomoć od 10.000 dinara“. Druga žena je, u tom metežu, pokušala da skrene Vučićevu pažnju na svoj problem, objašnjavajući da je nezakonito dobila otkaz i da teško živi.
Dok je Vučić nizao stara i nova obećanja i „rešavao“ probleme nezadovoljnika, u sportskoj hali su ga čekala postrojena deca iz užičkih sportskih klubova. Sa njima je, pred kamerama, kasnije razgovarao, fotografisao se, bodrio ih da se bave sportom, da pobeđuju i da s ponosom podnose i poraze. Prikazao je i sopstveno umeće baratanja košarkaškom loptom. Postrojeni i nasmejani, dočekali su ga i sportisti kojima se Užice diči – Olivera Jevtić, Mikica Vesnić, Vesna Čitaković, Andrija Zlatić, paraatletičari Ivana Petrović, Miloš Zarić, Nebojša Đurić i drugi.
Na drugoj lokaciji, ispred užičke bolnice, takođe, postrojeni u novim, ispeganim i belim uniformama, čekali su ga lekari, medicinske sestre, tehničari i uprava te ustanove. Nakon što je najavio povećanje plata zdravstvenim radnicima, Vučić ih je pitao: „Ima li nešto što mi možemo vama da pomognemo, pošto ste vi nama pomagali sve vreme?“.
„Predsedniče, samo nastavite tako da radite“, oglasio se jedan od postrojenih lekara.
Ipak, Vučić se, ubrzo, i na tom mestu, ponovo suočio sa drugačijim licem Srbije.
„Šezdeset jednu godinu gazim glib, da ne kažem ono najgore. Šezdeset jednu godinu nas lažu. Govorim o kanalizaciji u Sevojnu. Oko mene su deca koja zbog toga plaču. Bila je Zorana (Mihajlović) i obećala da će se to rešiti“, besan je bio Sevojničanin, koji se zadesio ispred bolnice.
„Dobićete kanalizaciju. To je u evropskom programu… U roku od tri godine rešićemo kanalizaciju u Sevojnu“, smirivao je Vučić Sevojničanina koji mu je uzvratio: „Daj Bože da to doživim.“
Vučiću je uspeo da priđe i penzioner koji se jadao da je radio u užičkoj bolnici 42 godine, ali da nema stan i da živi u baraci. „Poslali me mangupi na ratište. Godinu dana sam bio na ratištu u Bileći. Krvnički sam radio, imao samo glavicu luka i salamu. Rekli mi – dobićeš stan kada se vratiš. Ja se vratio sa ratišta, a stana nema i sada živim u baraci.“
Nastao je muk. Nakon dramske tišine, koju je iskoristio da pokaže sažaljenje i brigu, gurajući prstom svoje naočare prema korenu nosa, Vučić je tiho odgovorio: „Razumeo sam. Neću da vam obećam da mogu da ispravim sve istorijske nepravde. Neću da vam obećam ništa, ali dobićete poziv u roku od sedam dana iz mog kabineta“ i naglasio da „ne može da ispravi sve ono što je neko trebalo da uradi pre 15, 16 ili 20 godina“.
Taman kada je pomislio da je jadikovkama srpskog puka došao kraj, oglasila su se i dvojica Ariljaca. „Dve godine radimo u komunalnom preduzeću na osnovu privremenih i povremenih poslova. U Arilju ima mnogo problema…“, uzviknuo je jedan od njih, ali ih je Vučić prekinuo i obećao da će u taj gradić „doći za dva meseca“.
„Srećeaaaan put, predsedniče. Sve najbolje u izgradnji Srbije“, bila je grlata starija gospođa, pozdravljajući Vučića dok je on, sa svojim saradnicima, žurio ka crnim limuzinama i uzvratio: „Živela Srbija!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
