Vučićevi razgovori o novoj opoziciji

Prvi cilj je da nema “ničije zemlje” – svrstavanje za i protiv Vučićeve vlasti mora biti sveobuhvatno. To znači da i oni koji ostanu van Vlade, a bitni su, moraju biti ili za Vučića ili protiv njega.

Kada vođa opozicije Dragan Đilas kaže da nema više institucija, sem lažnih, da postoje samo građani, Vučić i ulica, to je potvrđivanja da nema “ničije zemlje”.

Svrstavanje zdravstvenih radnika protiv Vučića, odnosno prebrojavanje i objavljivanje ko su potpisnici peticije Ujedinjeni protiv kovida 19, je primer takvog obavezujućeg svrstavanja. Slično svrstavanje imali smo i u januaru 2019. kada je na Filozofskom fakultetu u Beogradu pokrenuta peticija “105 od 5 miliona” kao podrška tadašnjim okupljanjima građanske opozicije.

U međuvremenu, pojedini sa tog spiska potpisnika, pokretali su i druge peticije sa različitim političkim zahtevima, dajući za pravo da imamo oživljavanje “peticionaškog pokreta” iz vremena komunizma.

Šta je međutim, sadašnji peticionaški zahtev Ujedinjenih protiv kovida 19? To je smena Kriznog štaba Vlade Srbije za borbu protiv korona pandemije – isti zahtev je postavio i opozicionar Janko Veselinović 8. jula, u pokušaju da se obrati demonstrantima ispred Narodne skupštine.

Bio je to jedan od četiri dana julskih nemira, kada su se dogodile nasilne demonstracije protiv vraćanja “policijskog časa” koje nisu imale zvaničnog organizatora.

Vučić taj zahtev može bez problema da ispuni, ali da to ne izgleda tako. Jer, u novoj Vladi može da bude imenovan novi ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara, i to bi već bila velika promena u Kriznom štabu.

Lončar, kao član Predsedništva Vučićeve Srpske napredne stranke, poput premijerke Ane Brnabić, od skora takođe članice SNS, ima realno velike šanse da u Vladi ostane, i u nekom drugom svojstvu od sadašnjeg.

Jedan od razloga zašto je Vučić odložio imenovanje nove Vlade za kraj avgusta, mora biti vezan i za sadašnji novi nalet korone – kako ne bi doneo pogrešne odluke o novoj Vladi i novoj opoziciji.

Pogrešne su one koje nisu u skladu sa opredeljenjima ljudi u situaciji zaraze koja ne posustaje i koje bi usled toga mogle da Vučiću obore i ospu podršku i izazovu prikrivenu krizu rejtinga.

Ukoliko se zaraza i dalje bude brzo širila, a zdravstveni sistem i dalje bio pod sve većim pritiskom, nije isključeno da će Vučić ići na vladu narodnog jedinstva, ili kako bi to nekad rekao Vojsilav Košutnica koncentracionu vladu.

To znači da bi sem manjinskih stranaka, u Vladu ušao i neko iz Srpskog patriotskog saveza Aleksandra Šapića. Moguće i on lično, ukoliko odluči da nekom drugom prepusti mesto predsednika opštine Novi Beograd.

To bi bila vlada za borbu protiv korona pandemije, moguće i za dogovor o Kosovu. Takav rasplet nagoveštava to što je bivši Dverjanin blizak raznim parapatriotskim organizacijama Vladan Glišić napustio Šapićev poslanički klub i pre nego što je položio poslaničku zakletvu.

Glišić tvrdi da je došlo do “razilaženja u konceptu”, a prema njegovom dosadašnjem delovanju, možda se samoproglasi za jedinog opozicionog poslanika.

Sama vlada narodnog jedinstva bi značila opet promenu Kriznog štaba, posebno načina na koji se Krizni štab obraća javnosti, tu će sigurno doći do pojave grupe “novih lica”.

Teorijski, postoji i suprotni pravac – da Vučić u pregovorima o novoj opoziciji, van Vlade ostavi ne samo Šapića nego i lidera socijalista Ivicu Dačića i njegovu koaliciju SPS-JS. Dakle, da razvrgne osmogodišnji savez.

Šta je glavno pitanje ovde? Nije ni Kosovo, ni korona, ni istorijski i gasni tok, koji se dobija zahvaljujući dugoj tradiciji socijalista i ličnim i poslovnim vezama pojedinih od njih sa ruskim Gaspromom. Glavno pitanje bi mogla biti Dačićeva podrška Vučiću na predsedničkim i beogradskim izborima 2022.

Oni koji imaju uvid u ankete, tvrde da je drugi izbor dobrog dela SNS glasača, upravo Dačić i SPS. Smatra se da je to glavni razlog zašto se Dačić nije kandidovao na predsedničkim izborima 2017.

Sa Aleksandrom Antićem, potpuno bledim kandidatom za gradonačelnika Beograda, na beogradskim izborima 2018. lista SPS je ipak uspela da pređe cenzus, ali je osvojila manje glasova od Šapića. U tom smislu, možda bi Šapić takođe uspeo da bude drugi izbor glasača SNS-a u anketama, ali sa mnogo manjim zahtevima od Dačića.

Otuda, kada su Šapić i Dačić dolazili na pregovore o novoj Vladi na Andrićev venac kod Vučića, to uopšte nisu bili tako naivni razgovori o komotnoj vladajućoj većini, već ozbiljna igra moći.

Dačićevu poziciju otežava i to što oni koji mu i dalje donose glasove – potpredsednici poput Novice Tončeva iz Surdulice – imaju velika očekivanja da on u pregovorima sa Vučićem može da zaštiti njihove interese. Svi nedavni istupi Tončeva o ceni koalicije socijalista i naprednjaka, pokrenuti su isključivo time što je Tončev osvojio 18 odbornika u Surdulici, a naprednjaci 17, od 35 mesta.

Dovoljna su dva preleta da on ostane bez lokalne vlasti. U prethodnom sazivu Tončev je “imao” 22 odbornika, a SNS 13, otuda njegova “pobuna” protiv Dačića.

Najzad šta je vlada korona narodnog jedinstva nasuprot opozicije “na ulici” bez “ničije zemlje” između (osim kao plato za sukobe demonstranata i policije) spram Kosova?

Ne treba biti u zabludi da Vučić nije u stanju da bilo kakvo rešenje za Kosovo prikaže povoljnim, ili najpovoljnim mogućim u datim okolnostima po Srbiju, u očima glasača SNS. Svi koji čekaju da Vučić “padne” na Kosovu, ili na ekonomskom slomu udruženom sa kosovskim pitanjem, morali bi da imaju u vidu da on raspolaže sa mnogo više saznanja u kom pravcu će događaji ići.

To možda ne znači da će uvek moći da zadrži kontrolu, ali je svakako u prednosti nad unutrašnjim protivnicima.

Razni scenariji su postali zamislivi. Suština kosovskog pitanja možda nije više u tome da li će Priština dobiti neku vrstu priznanja od Srbije i mogući polustatus posmatrača u Ujedinjenim nacijama.

Suština je možda postalo to čije će vojno prisustvo ostati kao garant nekog budućeg sporazuma. Da li je moguće da se snage KFOR-a, čiju okosnicu čine američke NATO trupe, povuku u korist oružanih snaga Evropske unije čije formiranje zagovara francuski predsednik Emanuel Makron? (Makron za NATO savez kaže da je u stanju “moždane smrti”).

Vučić se, ponovimo opet, izjasnio o tome da će Beograd prihvatiti novu francusku metodologiju pregovora o članstvu sa Evropskom unijom. Po toj metodologiji, može se biti i delimičnim članom EU, što otvara prostor da se u isto vreme bude i partner i neka vrsta suparnika. Prema većinskom opredeljenju srpskih glasača – idealna pozicija.