Vuk Drašković: Devedestih je bilo više nade, ali ne i slobode

Evropske integracije koči i sapliće domaća neformalna i moćna koalicija mrzitelja Zapada, uz snažnu i sve delotvorniju podršku raznih inostranih propagandnih štabova. Neki se, zaista, nadaju da je Srbija „na novom početku“, pred zaokretom od Evrope ka Rusiji i Kini. Bilo bi tragično da se to dogodi. Ali, neće se dogoditi. Nadam se da je neizbežan drugačiji zaokret: slamanje brana evropeizaciji države. Po uzoru na Nemačku posle Drugog svetskog rata. Ta država se rezolutno odvezala od politike nacionalnog sloma, ratne zločine Nemaca nije opravdavala zločinima drugih nad Nemcima, svima je ispružena ruka pokajanja i pomirenja, a ratna neprijateljstva preokrenuta su u posleratna prijateljstva – kaže za Danas Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, odgovarajući na naše pitanje da li je Srbija trideset godina od obnavljanja višestranačja ponovo na početku.

Podsetimo, na prvim višepartijskim parlamentarnim izborima posle Drugog svetskog rata glasalo je više od pet miliona birača i tada je Socijalistička partija Srbije, zahvaljujući većinskom izbornom sistemu, osvojila čak 194 mandata, odnosno 77,6 odsto, iako je dobila tek 46,1 odsto glasova.

Drugo mesto zauzeo je Srpski pokret obnove sa 19 poslaničkih mandata, a na trećem mestu bila je Demokratska stranka sa sedam poslaničkih mandata.

Istovremeno su održani i predsednički izbori na kojima je Slobodan Milošević slavio već u prvom krugu. Lider SPO ubedljivo je zauzeo drugo mesto.

* Na tim prvim višestranačkim izborima Vaša stranka i Vi osvojili ste drugo mesto. Kakvi su izborni uslovi bili tada da li je bilo spoticanja opozicije i ravnomernog predstavljanja na televizijama?

– Nikakvih uslova za demokratske izbore nije bilo. Naši mediji bili su gradski trgovi i sela, gde smo govorili ljudima. Nisu postojali ni mobilni telefoni ni društvene mreže. Prvi broj „Srpske reči“ tužilaštvo je zabranilo, pa smo se demonstracijama izborili za slobodu tih novina. Svemoćna propagandna mašinerija režima nas je satanizovala kao izdajnike, ustaše, baliste. Naši aktivisti su ubijani i brutalno premlaćivani dok su delili letke ili lepili plakate. Državna televizija me je u nacionalnom dnevniku nazvala agentom CIA i objavila da sam, kao američki špijun, na poklon dobio vilu na Ženevskom jezeru. Slobodan Milošević me je nazvao „lažnim prorokom“ i „ludakom“, a general Veljko Kadijević zapretio da bi pobeda SPO uzrokovala i angažovanje vojske radi odbrane države… Pod takvim izbornim uslovima, kao kandidat za predsednika Srbije osvojio sam, zvanično, 850.000 glasova, a SPO nešto manje. Kad smo, dve godine kasnije, osvojili vlast u centralnim beogradskim opštinama, u podrumima smo pronalazili pokradene glasačke listiće za SPO i mene.

* Da li su se sadašnji izborni uslovi vratili na taj nivo iz 1990. godine. Današnja opozicija se žali na neravnopravnu medijsku zastupljenost i loš tretman. Ili je sama današnja opozicija inertnija u odnosu na onu od pre trideset godina?

– Apsurdno je upoređivati današnje izborne uslove sa onim iz 1990, iako su oni daleko od evropskih i američkih standarda. Medijska scena je tabloidna, nedopustivo prizemna i huškačka, šarolika je i nije jednosmerna kao 1990. I vlast i opozicija kao da se nadmeću u napadima i kontranapadima na ličnosti i porodice. Mnogo je mržnje, a nimalo ozbiljnih i odgovornih rasprava o stanju u državi. Ne samo da je logično da opozicija bude protiv vlasti, nego je, kako je govorio Tomas Džeferson, lekovito i da vlast često bude opozicija samoj sebi, da podstiče sumnju i kritike, a ne takojeviće.

Mi devedesete nismo bili nimalo inertni. Bili smo glas vapijućeg u pustinji. Obišao sam svu Srbiju, rukovao se sa više od dva miliona ljudi, upozoravao da Milošević i generali brane komunističku ideologiju, a ne Jugoslaviju, da će nas uvući u krvavi rat i nesreću, nudio program SPO: ući u NATO i Evropsku zajednicu naroda. Današnja opozicija ne radi ništa slično.

* Ipak danas ima i tumačenja da je 1990. kada je obnavljan višepartizam u Srbiji bilo više slobode nego danas.

– Svašta se danas čuje, piše i govori. Devedesete je bilo više nade i narodne snage za promene, ali ne i slobode. O slobodi iz krvavih devedesetih mogu da pričaju samo oni koji ne pamte šta se tada događalo i oni kojima Miloševićeve službe bezbednosti nisu nikoga ubile, jer su svi ubijeni, desetine njih, bili članovi SPO, i jer sam ja jedini lider opozicije koga je režim nekoliko puta pokušavao da ubije. Desetine hiljada mrtvih na razbojištima razbijene Jugoslavije životima su platili ondašnju slobodu. Milioni raseljenih, raskućenih, unesrećenih. Bila je to sloboda zločina. Sloboda smrti.

* Posle 30 godina ponovo imamo gotovo jednopartijski parlament u kome se ne čuje nijedan kritički stav. Ko je za to odgovoran?

– Današnja skupština je bez opozicije zbog toga što je najbrojnija opozicija bojkotovala izbore. I što su manje opozicione stranke koje nisu podržale bojkot od bojkotaša proglašene za sluge režima, pa nisu preskočile izborni cenzus. Učešće na izborima, ma kakvi da su uslovi, jeste borba, a neučešće je – predaja. Samo jednom, devedesetih, u onim strašnim okolnostima, SPO je poslušao ondašnje bojkotaše. Bila je to velika greška, fatalna i za Srbiju.

* Može li dijalog vlasti i opozicije koji se najavljuje za prvu polovinu naredne godine nešto da promeni što se izbornih uslova tiče u Srbiji?

– Nadam se da može i da hoće. Dijalog i dogovor vlasti i opozicije, makar o izbornim uslovima, relaksirao bi opasne unutrašnje zategnutosti i mržnje u državi. Idemo u susret olujnom vremenu i teškim odlukama. Zbivanja u Srbiji i regionu nova američka administracija, EU i NATO posmatraće kroz iste naočari i nastupati sa istim stavovima. Srbija hoće u EU, neće u NATO, a okružena je NATO državama. Šta i kako odlučiti? Šta izabrati: dogovor ili sukob i izolaciju?

* Šta biste Vi kao iskusni opozicionar savetovali današnjoj opoziciji?

– I kad sam devedesetih predvodio opoziciju, najčešće nisu držali do mojih zalaganja. Da svi podržimo plan lorda Karingtona, da žigošemo ratne zločine i etnička čišćenja, da podržimo plan Z-4 za Srpsku krajinu, da insistiramo na dijalogu sa Ibrahimom Rugovom, da čuvamo i sačuvamo koaliciju Zajedno, da se ne bojkotuju predsednički i parlamentarni izbori 97. godine…

Ne znam da li iko zna strateški državni program današnje opozicije. Nema ga, a bez programa za Evropu, za NATO, za Srbiju na Zapadu, u koji nam se narod iseljava, opozicija će lutati, samo lutati. Ona mora da bude državotvorna. Biti opozicija vlasti, ali ne i Briselskom sporazumu, ne pregovorima o zaštiti srpskog naroda i njegove duhovne baštine na Kosovu, ne mini Šengenu, ne američkom investicionom prodoru u Srbiju… Nemamo, nažalost, takvu opoziciju, a ona je potrebna i vlasti i državi.