BORIS TADIĆ – lider preko 20 godina

Boris Tadić, dotadašnji dugogodišnji poslanik i potpredsednik Demokratske stranke, ministar telekomunikacija i ministar odbrane u posle petooktobarskim vladama, 2004. izabran je za predsednika Srbije i za lidera Demokratske stranke.

Bio je predsednik Srbije u dva mandata, i jedini je na čelu Srbije koji je prihvatio u jednom razdoblju kohabitaciju sa premijerkom iz druge stranke, sa Vojislavom Koštunicom, liderom DSS.

Koštunica je na čelu Demokratske stranke Srbije bio od osnivanja 1992. godine, do povlačenja 2014, dakle dve duže od Tadićevog liderskog stranačkog staža.

Tadić je u izbornoj noći 2012. mirno predao vlast nakon što je sa malom razlikom u glasovima izgubio predsedničke izbore od Tomislava Nikolića.

Ubrzo se povukao i sa mesta predsednika DS u korist Dragana Đilasa. Jedno vreme je bio počasni predsednik Demokratske stranke u kojoj je bio od osnivanja, kao i njegov otac poznati srpski akademik Ljubomir Tadić.

Uoči vanrednih parlamentarnih izbora napušta zvanično DS i na tim izborima nastupa kao Nova demokratska stranka – Zeleni, odnosno na čelu je preimenovane registrovane stranke Zelenih Ivana Karića.

U to vreme 2012 – 2014, poznato i kao trijumvirat u kome su se za prevast potmulo borili Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade i predsednik SNS i Ivica Dačić, premijer, ministar policije i lider socijalista, spekulisalo se da će doći do velike koalicije između Tadićeve stranke i SNS.

Ti navodi nikad nisu potvrđeni, kao ni spekulacije da će Tadić postati ministar spoljnih poslova. Nakon ulaska u parlament stranka menja ime u Socijaldemokratsku stranku, na čijem čelu je i dalje Tadić.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016. SDS je uspela da uđe u parlament u koaliciji sa LSV Nenada Čanka i LDP Čedomira Jovanovića, ta koalicija je ostala upamćena kao Čeda-Boris-Čanak grupacija.

Posle toga međutim, SDS više nije uspevala da osvoji parlamentarni status ni za Narodnu, ni za lokalne skupštine. Ipak, Tadićeva težina u javnosti je velika, i njegovi javni nastupi su gledani i praćeni.

U međuvremenu se on posvetio međunarodnim aktivnostima u organizacijama koje okupljaju bivše predsednike i premijere, a objavio je i da predavač na univerzitetu u Kini.

I večeras uz građane! pic.twitter.com/JmPQptttJh

— Boris Tadić (@BorisTadic58) August 10, 2024

RASIM LJAJIĆ – predsednik 31 godinu

Ovaj Novopazarac politikom je počeo da se zanima nakon antibirokratske revolucije kada su, kako je govorio, na medicinskom fakultetu koji je pohađao počele da se organizuju tribine na kojima su se videle prve podele.

Bio je na osnivačkim skupštinama svih bosanskih stranaka, a stranački aganžman se desio nakon što je slučajno tokom centralne molitve u Begovoj džamiji upoznao Aliju Izetbegoviću, kojeg je pitao za formiranje SDA.

Izetbegović ga je pitao može li da organizuje neke odbore u Sandžaku, ali nakon što se za Sarajevo Ljajić vratio bez da je našao ljude koji bi u tome učestvovali, upoznao je Sulejmana Ugljanina, svog kasnije ljutog protivnika, koji prihvata da vodi sandžački deo SDA. Ljajić je izabran za generalnog sekretara SDA Sandžaka.

Sa Ugljaninom ulazi u sukob kada je, po Ugljaninovim rečima, Alija Izetbegović tražio da bojkotuju izbore 1992. godine, a do konačnog razilaženja dolazi onda kada Ljajić iz razgovora sa Izetbegovićem saznaje da zapravo to nikada nije traženo od Ugljanina.

Nakon raspisivanja poternice 1993. predsednik SDA odlazi u Tursku gde osniva koordinatnih odbor, a koji osniva 5-6 novih stranaka SDA. Izvorni je onaj iz Sandžaka, ali menjaju ime u Koalicija Sandžaka, a Ljajić postaje predsednik. Koalicija 2000. postaje Sandžačka demokratska partija, devet godina kasnije osniva Socijaldemokratsku partiju Srbije (SDPS).

Ljajić slovi za „večitog ministra“, s obzirom da se našao u skoro svim vladama od 2000. godine. U vladi bivše Savezne republike Jugoslavije bio je ministar za nacionalne i etničke zajednice, a 2003. preuzima resor za ljudska i manjinska prava u Savezu ministra SCG.

Od 2003. do 2006. Od 2003. do 2006. godine obavljao je dužnost kopredsednika Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju sa mnogim arapskim zemljama. Od jula 2004. predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa MKTJ.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Rasim Ljajić (@ljajicrasim)

Od septembra 2005. godine predsednik je Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Mogao bi se Ljajić ubaciti i u red „preletača“ jer je na izborima 2012. nastupio u koaliciji sa DS-om, da bi nakon toga podršku ipak dao koaliciji SNS-URS-SPS.

Nakon preleta dobio je mesto potrpredsednika vlade i ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija. Saradnja sa naprednjacima nastavila se i do danas, ali „doživotni ministar“ se nije našao u fotelji nakon izbora 2020. godine. Da li je to bio samo kraći ili nešto duži predah od ministrovanja, ubrzo će se videti.

SULEJMAN UGLJANIN – predsednik 34 godine

Još jedan sandžački lider, predsednik je SDA Sanžaka od osnivanja ove stranke, a dotle ga je dovelo poznanstvo sa Rasimom Ljajićem, kojeg je upoznao tokom studija stomatologije.

Te godine je na predsedničkim izborima osvojio 4. mesto sa 109.800 glasova, a godinu kasnije izabran je na čelo Bošnjačkog nacionalnog veća Sandžaka. Savezna skupština SRJ 1993. mu je oduzela poslanički imunitet, a protiv njega se poveo proces tokom kojeg je optužen za secesiju i neprijateljsku delatnost. Ugljanin tada odlazi za Tursku, gde provodi tri godine, kada i nastaju prve razmirice sa Ljajićem.

Gradonačelnik Novog Pazara postaje 2004. godine, a tu se zadržao čeitiri godine, dok mandat poslanika osvaja i 2007. godine.

Godinu dana kasnije ulazi u koaliciju Vojislava Koštunice kao ministar bez portfelja i načelnik Kancelarije tza održivi razvoj nedovoljno ravzijenih područja, na kojem je ostao sve do 2014. godine.

Odnos sa Ljajićem je bio buran, međusobno su se vređali, a Ljajić čak govorio da je u toku razmirica devedesetih predsednik SDA čak planirao njegovo ubistvo. Nakon izbora 2018. za nacionalni savet, na kom je listu nazvao „Samoopredjeljenje“, pristalice su mu skandirale „Živjela Sandžak Republika“.

Politički život su mu obeležila, uz optužbe za secesionističke namere, i česta prestrojavanja i menjanja mišljenja, pa je tako sa Ljajićem bio u vladi nastaloj 2008. godine.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Dr. Sulejman Ugljanin (@dr.sulejmanugljanin)

Bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću dodelio je zlatnu plaketu za izuzetan doprinos plaketu za izuzetan doprinos u ostvarivanju, zaštiti i unapređenju individualnih i kolektivnih prava Bonšnjaka u Srbiji.

Opisujući Sandžak, u to vreme, u jednom intervjuu Ugljanin je rekao da je to izrazito multinacionalna i multiverska sredina koja nema nikakvih loših uspomena iz prošlosti, niti ima ratnih neprijateljstava i sukoba, da bi kasnije govorio da je Tadić Bošnjacima posle Miloševića naneo najviše zla.

Iako je bio u vlasti sa naprednjacima i socijalistima, za Vučića, Dačića i Brnabić govorio je da nisu zvaničnici koje manjina koju predstavlja priznaju.

VELIMIR ILIĆ – predsednik 27 godina

Sem Draškovića SPO je iznedrio i još jednog političkog veterana, s obzirom da je Ilić u politiku ušao kao član Mesnog odbora SPO u čačanskom predgrađu Asenica, da bi kasnije postao i predsednik ovog opštinskog odbora.

Postaje gradonačelnik rodnog Čačka 1996. godine, a poslanik postaje 1993. i 1996. godine, da bi ga krajem naredne godine predsedništvo SPO isključilo iz članstva. Ilić osniva stranku „Srbija, zajedno“, iz koje takođe biva izbačen. Nakon toga osniva „Novu Srbiju“, koja je zadržala monarhističku crtu SPO.

Deo bombardovanje SRJ proveo je sakrivanju u planini Jelici, nakon što je za njih raspisana poternica zbog prozivke vojske jer je stacionirana u gradskim naseljima.

Značajnu ulogu imao je 5. oktobra 2000. kada je, kao gradonačelnik, sa grupom Čačana krenuo za Beograd u trenerci.

Nije želeo u Đinđićevu vladu, a od marta 2004. do maja 2007. bio je ministar za kapitalne investicije u Koštuničinoj vladi.

Sa Koštunicom je bio i u njegovoj drugoj vladi, ovoga puta kao ministar za infrastrukturu. U vladi sa naprednjacima i socijalistima bio je od 2012. godine, kada je dobio resor za građevinu i urbanizam. Na izbore 2014. mandat osvaja u koaliciji sa SNS. Koaliciju sa strankom Aleksandra Vučića raskida 2017, jer nije postavljen na čelo Koridora Srbije.

Bio je i kandidat za predsednika na izborima 2003. godine.

Opoziciono delovanje u vreme Vučićeve vlasti, „Novu stranku“ spajalo je sa različitim ličnostima, od Matije Bećkovića, do, poput Ilića bivših saradnika naprednjaka, Momira Stojanovića i Miroslava Parovića. Sa ovom dvojicom izašao je na izbore 2020. godine u okviru „Narodnog bloka“, osvojivši 0,24 odsto glasova.

Poslednjih godina predsednik Nove Srbije postao je svojevrsna zvezda domaćih Jutjub kanala i podkasta, u kojima mahom kritikuje vlast Aleksandra Vučića, iznoseći detalje iz njihove saradnje, ali i lično vređajući prvog čoveka naprednjaka i Srbije.

Nova Srbija posle junskih lokalnih izbora ima dva odbornika u Skupštini grada Čačka.

VOJISLAV ŠEŠELJ – predsednik 34 godine

Rođeni Sarajlija, doktor prava, u politici se našao prvi put u okviru Saveza komunista Jugoslavije, da bi kasnije postao disident i žestoki antikomunista, ali i antimonarhista.

Osnovao je 1990. Srpski slobodarski pokret, koji se nakon par mesei ujedinjuje sa krilom Srpske narodne obnove koju je predvodio Vuk Drašković, a stranka je dobila naziv Srpski pokret obnove, da bi kasnije došlo do razlaza sa Draškovićem, kada Šešelj osniva Srpski četnički pokret.

Srpska radikalna stranka nastala je 1990. godine ujedinjenjem Šešeljevog Srpskog četničkog pokreta i većeg dela odbora Narodne radikalne stranke Tomislava Nikolića.

Tokom decenija SRS je nastajao i u Crnoj Gori, dok u Republici Srpskoj postoje tri opcije radikala, koje su, svaka u nekom momentu, imale podršku Vojislava Šešelja. Radikali su svoju stranku imali i na tlu Republike Srpske Krajine. U SAD-u 1990. godine dobio je komandant srpskog četničkog vohvode od Momčila Đujića.

Devedesete u političkom životu Šešelja obeležene su huškanjem na rat, zalaganjem za „Veliku Srbiju“ i granice Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica, i drugim šovinističkim stavovima koje je javno iznosio. Žustar i bahat u debatama, u sukob je ušao i sa Vukom Draškovićem, nakon perioda saradnje. U jednoj emisiji 1997. godine na BK TV ušao je u verbalni sukob sa advokatom Nikolom Barovićem, a nakon prekinutog TV duela Šešeljev telohranitelj napao je i pretukao Barovića, da bi Šešelj to negirao i svom stilu govorio da je advokat se „okliznuo na koru od banane“.

Više puta je od strane vlasti SFRJ i SRJ osuđivan na kazne zatvora.

Praktično iz zatvora kandidovao se za predsednika SRJ 1990. kada je osvojio peto mesto iza Miloševića, Draškovića, kandidata DS Ivana Đurića i Ugljanina.

Poslanik postaje 1991. godinee, a u izbornoj jedinici u kojoj se kadndidovao pobedio i kandidata DS-a pisca Borislava Pekića. Sa Miloševićevim SPS-om bio u vlasti od 1998 do 2000, a manjiski je vlast podržavao od 1992. do 1993. godine.

Tokom rata na prostoru bivše SFRJ sakupljao je dobrovoljce koje slao na ratište, a brojna je i sam obilazio.

Poznata je scena kada predsednik radikala poteže pištolj na studente koji su protestvovali 1992. godine.

Poslanički mandat obeležen je i sukobom sa skupštinskim obezbeđenjem, izbacivanjem iz sale gde se održavaju sednice, dok onaj ministarski Zakonom o informisanju koji je služio zatvaranju medija kritičnih prema vlasti.

Haški tribunal 2003. optužio ga je za podsticanje za razne zločine protiv čovečnosti i kršenje prava i običaja ratovanja na području Hrvatske, BiH i Vojvodien od 1991. do 1993. godine. Hagu se dobrovoljno predao, a na prevremenu slobodu pušten je 2014. godine, pa je sa slobode dočekao i prvostepenu i drugostepenu presudu kojom je za ratne zločine osuđen.

Na izborima 2002. Šešelj biva treći i osvaja oko 23 odsto glasova, da bi na ponovljenim izborima iste godine, uz podršku Miloševića koji su u to vreme nalazi u Hagu, osvaja malo više od 36 odsto glasova.

Radikali su nakon izbora 2003. bili pojedinačno najjača snaga, ali je ipak ostala u opoziciji. Stranka je bila u skupštini za vreme Šešeljevog boravka u Hagu, a njegov prevremeni povratak iz Tužilaštva u jesen 2014, mnoge pristalice radikala dočekale se u nadi da će njihov predsednik ući u žestoku borbu sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem.

Šešelj je međutim strateški napadao Nikolića, a postepeno sve više hvalio Vučića, međutim na taj način je, bez ozbira na jaku podršku režimskih medija, kod glasača SRS padala sve niže. Cenzus vraćaju 2016. i 2020. na izborima, međutim, posle toga padaju beznadežno, uprkos tome što je snižen sa 5 na tri odsto i ostaju van parlamenta Srbije. Na lokalnim izborima ove godine u pojedinim opštinama, kao i u gradu Beogradu nastupili su na listi SNS. Najavljivalo se da će se posle izbornih neuspeha Šešelj zvanično povući sa mesta predsednika SRS u korist svog sina Aleksandra Šešelja, međutim, to se nije dogodilo.