Vukadinović: Vlast sve nervoznija

On je u razgovoru sa novinarkom Danicom Vučenić, u okviru serijala Kvaka 23, podsetio da su prethodni protesti „Protiv diktature“ bili masovniji i politički opasniji.

„Ovi protiv poskupljenja goriva rašireni su po celoj Srbiji, spontani su i sadrže i socijalni i politički potencijal“, rekao je Vukadinović, koji „nije siguran da su žestoke reakcije vlasti na proteste građana znak slabosti režima“.

On misli misli da je „režim za ove proteste pripremljeniji nego za prethodne, u smislu da imaju umapred priču kojom ih diskvalifikuju“.

On „nervozu vlasti“ objašnjava i činjenicom da se građani sada bave životnim pitanjima koja dotiču i birače Srpske napredne stranke (SNS) i udaraju i njih po džepu.

„Zato je ove proteste važno ogaditi, diskvalifikovati i predstaviti ih kao pobunu, kao neku revoluciju, kao neki ‘masovni zločin’, nešto što je ekstremno i ekstremističko, da im ne pada na pamet više da protestuju“, obrazložio je Vukadinović.

Osvrćući se na odnos vlasti prema građanima koji blokiraju puteve zbog cene goriva, Vukadinović je učesnike protesta označio kao „ostatke srednje klase“, ali da tu ima i „deklarisanih elemenata“, pa i onih „koji su spremni da se bune protiv svega“.

„Više je onih koji su kivni na vlast, ali postoje građani kivni samo zbog poskupljenja, koji bi potencijalno mogli da se pridruže“, objasnio je Vukadinović.

Prema njegovim rečima, zato vlast pokušava da ih „odgovori“ porukama da su učesnici protesta „opozicija, bukaći, plaćenici“, a da će „dobrom narodu učiniti gest i smanjiti akcize“, naročito jer je i „biračima SNS gorivo skupo“.

Vukadinović procenjuje da „protesti imaju i socijalni i politički potencijal“ i da je „činjenica da vlast pokušava i jedno i drugo na neki način da obezubi na iritantan način, koji vređa i zdrav razum, jer se ogrešuju i o činjenice optužbama da su svi ti ljudi tamo zato što su ih poslali Đilas, Jeremić i Janković“.

Upitan da li građani pokazuju veću hrabrost, nego opozicija, Vukadinović je odgovorio da se „slaže i da podržava građane, ali da ne želi da ih huška“.

Prema jegovoj oceni, „neke kolege iz opozicije hvataju političke poene i ostavljaju utisak koji i vlastima odgovara, da su važniji u tim protestima, nego što jesu“.

Komentarišući kritike da opozicija ne prepoznaje „temu“, već se samo pravda da nije organizator protesta, Vukadinović ukazuje da se „opozicija nalazi u izvesnoj klopci“.

Ako se „drži skroz po strani, oni će reći „evo vidite nema opozicije, ne prepoznaju temu“, a ako se pojave fizički, medijski ili politički, pa podrže, onda kažu „evo vidiš opozcija se grebe“, precizirao je Vukadinović.

On, ipak, smatra da je „pošten stav opozicionih predstvanika koji su izneli na društvenim mrežama da nisu oragnizatori protesta, ali da ih podržavaju“.

Prema oceni Vukadinovića, ozbiljna pozitivna promena u društvu može, međutim, „da se napravi samo ako postoji korelacija, sa ili bez koordinacije, građanskih pokreta, građana, spontanih inicijativa, parlamentarne i vanparlamentarne opozicije“.

„Lažna je dilema hoćemo li spontane građanske pokrete, inicijative ili ćemo partijski organizovanu borbu i zato je važno da svi veslaju u istom pravcu, pa makar ne uvek i u svakom trenutku koordinisano“, predočio je Vukadinović.

On je upozorio da se, u suprotnom, organizovane partijske strukture, koje deluju birokratski i odbojno, i ovi mladi i simpatični pripadnici pokreta, sve više mrze i prepucavaju, „a to režimu odgovara“.

Vukadinović predviđa da će se „opozicija na kraju udružiti, jer će ih na to naterati izbori, redovni ili vanredni, ali „nije isto kada i kako to čine, da li kao grupa olupina i političkih luzera ili, recimo, kao kada su se ujedinili pred beogradske izbore“.

Nedavne izbore u Demokratskoj stranci (DS) Vukadinović vidi kao „pozitivne“ u kontekstu otklanjanja „dileme gde je mesto DS“.

Ali to, prema njegovoj oceni, ne znači da će sutra biti formiran savez opozicije i ne znači, čak i da bude formiran, da će svi ljudi „pasti na teme i reči bravo, vi ste spasioci Srbije“.

Naprotiv, zato su potrebne inicijative, spontane akcije, grupe grašana, savski nasipi…, objasnio je Vukadinović, koji situaciju vidi kao „vrlo čudnu, ali istovremeno i opasnu, i u Srbiji, ali i u svetu“.

On nije pristalica „toga da se Srbija vraća u devedesete, iako se u nekim aspektima zaista vraća, jer na ulicama postoje nesigurnost, nasilje, ubistva i sprega vlasti i kriminala i to na još direktniji, neposredniji način, nego devedestih, kada su te veze bile sa više posrednika“.

„I što je posebno zabrinjavajuće i dodatno loše u čitavoj ovoj, inače nepovoljnoj slici i dijagnozi, jeste odsustvo svakog sistema i rekao bih svake kompetencije“, upozorio je Vukadinović.

Na pitanje da li je danas SNS na vrhuncu moći, on je odgovorio da „ovo jeste vrhunac moći“, ali da ima utisak „da je čak taj vrhunac malo prošao i da se dešavao prošle i pretprošle godine“.

„Oni sad imaju sve poluge, dakle institucionalne, vaninstitucionalne, ekonomske, političke, medijske, ali postoji ta nervoza, o kojoj smo govorili i koja je nesumnjiva, čak i ako ne možemo do kraja da detektujemo sve faktore te nervoze“, smatra Vukadinović.

„Oni, odnosno on, dakle prvi ešalon vlasti“, tvrdi Vukadinović, „iz nekih razloga nesigurni su u vlast, svoje saveznike, sponzore i spoljni faktor“.

Prema njegovim rečima, zato i postoji ta šizofrenu situacija da se predstavljaju kao najveći evropejci, a da stalno preko svojih medija huškaju javnost i svoje birače protiv Evrope i protiv međunarodnih faktora“.

„Kao da samo što neko nije poslao komandose da ih pobiju dok istovremeno, kada se slika sa tim evropskim zvaničnicima i Angelom Merkel, nema većeg evropejca i pokornijeg i poslušnijeg od Vučića“, tvrdi Vukadinović.

On se slaže sa tezom da „Vučić ne veruje da bi mogao da vlada u demokratskim uslovima“, ali dodaje da je „pitanje da li bi u takvim uslovima opstao na vlasti“, mada bi „predsedničke izbore dobio i da su bili mnogo pravedniji i demokratskiji“.

„Mogao je tada da napravi zaokret i da stekne unutrašnji legitimitet. On sam u to izgleda ne veruje. Dakle, izgleda da on ćak manje veruje u svoj potencijal da vlada, nego što verujemo mi koji ga kritikujemo“, ocenio je Vukadinović.

Prema njegovom stavu, realno, politički i empirijski, Vučić je mogao da „popusti“, ali to nije bilo moguće „psihološki, jer je to struktura vlasti, pa i ličnosti, koja ne veruje u demokratiju i institucije“.

„Uz sve, Vučić ne veruje u svoje najbliže saradnike i saveznike“, uveren je Vukadinović, „jer zna da su oni bili nelojalni saradnici svojim bivšim šefovima“.

„Ne veruje ni svojim partnerima iz inostranstva i to je generator te nesigurnosti“, smatra Vukadinović.

On zaključuje da je „ovo režim koji bukvalno za čas može da se uruši i razbije kao čaša kada padne sa stola, a može i godinama da taljiga na štetu društva“.