Vučić zasad uspeo da pokaže da „ne“ sankcijama ne znači hladne stanove, na redu je Kosovo: Šta nas čeka u političkoj 2023?

„Ostaje da verujemo ovim ljudima (SAD i EU) da će poštovati to što su rekli. Ako se to ne desi vaša država će biti uz vas i lično ću biti uz vas. Krenu li da hapse Srbe zbog barikada, imaćete za sve što posle toga preduzmete podršku“, kazao je Vučić Srbima sa barikada koje su posle punih 19 dana uklonjene jer je bivši policajac Dejan Pantić pušten iz pritvora u kućni pritvor.

Pritom su taj papir potpisali portparoli ustanova EU i SAD i on nema, kažu stručnjaci za međunarodno pravo, nikakvu obavezujući vrednost odnosno ne daje nikakve garancije za sprečavanje narednih poteza Prištine.

Tako je bar na kratko, a uoči novogodišnjih i božićnih praznika, smirena višemesečna tenzija na Kosovu, koja je vojnicima Srbije dva puta u dva meseca dizala borbenu gotovost, a Vučiću i Kurtiju verovatno rejting. Ipak, činjenica je da je Kurti prvi pod pritiskom stranaca popustio i pustio Pantića iz pritvora što je Vučiću otvorilo prostor da skloni barikade, na opšte nezadovoljstvo, onih koji su ih podigli „a na koje Vučić podrazumeva se nema nikakav uticaj“.

Režiranje, snimanje i puštanje novog nastavka, ali verovatno ne i kraja serijala, sledi u 2023. i to čini se brzo. Zato bi ova godina mogla da bude politički burna. U njoj bi opet moglo da dođe do izbora, čije bi održavanje mogli da diktiraju događaji oko Kosova.

Opšte je mesto da Zapad (SAD i EU), u ratnom stanju na teritoriji Ukrajine, želi brzo i efikasno raspetljavanje kosovskog čvora ili bar tačku iz koje će u narednom periodu Srbija i Kosovo ući u mirne vode međusobnih odnosa. Uz sve to, Amerika je, iz svog šireg ugla gledanja na stvari, tvrda u nameri da zaustavi uticaj Rusije u Srbiji i regionu, koji bi mogao da bude poguban.

U takvoj situaciji, pitanje da li je dogovor uopšte moguć, budući da Kosovo i Srbija ne odustaju od svoje teritorijalne celovitosti i državnosti, nije na dnevnom redu velikih sila. Na dnevnom su redu razgovori o načinima da Kosovo i Srbija malo više, te svoje čvrste stavove smekšaju. U idelanoj situaciji Srbija prećuti ulazak Kosova u UN i za to dobije čalanstvo u EU i ZSO.

Da li to Srbija hoće i može, da li je za to spremna, takođe nije na dnevnom redu, jer se u obzir ne uzima činjenica da većina stanovništva staje u odbranu Kosova i da ne postoji relevantna politička snaga koja bi na ozbiljan način artikulisala takozvani „izdajnički“ stav da se realnost Kosova mora prihvatiti na neki način. Stranci su tako zapeli s nacionalistom Vučićem, koji istina, bar tako kaže, želi da razgovara i nađe kompromis ali građane izveštava da nam stranci u raznim ponudama i izmenama aktuelnog francusko-nemačkog plana nikada neće dati ono što mi hoćemo, a to je ulazak Srbije u EU, a da Kosovo ne uđe u UN. Da li je to zaista tačno nije poznato, ali deluje realno.

Pošto ova ponuda nije realna, Srbija traži formiranje ZSO, ali ne po, kako Vučić reče nemačkom modelu NVO, nego po modelu srpskog upravljačkog tima. Formiranje ZSO osnovna je tema od koje Beograd želi da krene u dalje razgovore sa Prištinom, poručuju srpski zvaničnici. Podršku oko ZSO imaju u SAD, ali teško da će Amerikanci dopustiti da se razgovori ne nastave dok ZSO ne bude formirana.

Premijer Kosova, Aljbin Kurti, pak neće ZSO. Pristanak Kurtija ili nalaženje načina da se ovo otvoreno pitanje i ostala reše, biće jedno od onih kojim će se „zabavljati“ pregovarači ove godine. Neće im biti prvi put da negde izazovu izbore i pokušaju da na vlast dovedu one koji su im potrebni.

Jedan od većih problema za srpku javnost, je to što osim insistiranja na ZSO Vučić zainteresovanim građanima ne otkriva koji to plan ili planove Srbija nudi, koji je to kompromis koji ona predlaže mađunarodnoj zajednici i Prištini i čega je spremna, ako i jeste, da se odrekne zarad mirne budućnosti. Više puta je Vučić na izborima tražio podršku za važne odluke, i dobijao ju je ubedljivo, a da javnost nijedan odgovor nije dobila osim da je njemu, kao pregovaraču, najteže.

A vreme će neumitno da teče i približavaće se godišnjica agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara. Činilo se da su Nemačka i Francuska bile optimistične pa su veliki konačni dogovor Srbije i Kosova planirale baš do te godišnjice, kada je moguće očekivan i kraj rata u Ukrajini. Stvari su izmakle kontroli, pa deluje da se to neće desiti, ali Zapad u svakom slučaju i bez obzira na sve, od dogovora neće odustati. Bar onog koji bi bio mapa puta sa zadacima koji bi u jednom momentu u budućnosti doveli do pune normalizacije odnosa, za koju malo ko zna šta znači, a da nije ideal da Srbija prizna nezavisnost Kosova i na njega gleda kao na, na primer, Rumuniju.

Kada je o rokovima za postizanje sporazuma reč, mora se istaći da Vučić već nekoliko meseci ističe tezu, koja se primila i u narativima ponavljača njegovih reči, da će pritisci na Srbiju da rastu zato što svi žele kraj sage o Kosovu, da se ne bi mučili u odgovorima koje moraju da daju Rusima, koji se pozivaju na to.

„Svi se sve češće pozivaju na kosovski presedan, i zato je Zapadu stalo da to reši što pre, i neće birati sredstva da to reše“, rekao je predsednik 20. oktobra u jednom od svojih nastupa.

Tada je rekao i da su mu predstavnici Kvinte tražili hitan prijem.

„Pretpostavljam da će nam doneti ono što su Albanci već objavili. Da mi do 24. februara moramo da dogovorimo sve. Prepoznao sam i ja simboliku datuma, kada je počeo rat u Ukrajini. A vidite da su tekst sa ovlašćenjima koje ima ZSO, predložile nemačke organizacije koje su u Beogradu imale sastanak sa predstavnicima nekih domaćih organizacija. Jasno je da će da traže neku vrstu rešenja i ne treba ništa odbijati unapred, ali ono što sam ja do sada video je veoma teško za Srbiju. Ako bih morao u ovom trenutku da se odredim, nisu nam dali šansu“, kazao je on.

A onda je 20. decembra ponovio nešto slično.

„Situacija je veoma teška za nas. Očigledno je da neki misle da je pravi trenutak da izvrše potpuni pritisak na Srbiju jer im se ne sviđa situacija u Ukrajini, jer više nije stoprocentno izvesno da će strana koju oni podržavaju sa takvom lakoćom pobediti kao što je pre dva ili tri meseca izgledalo. Potrebno je što pre završiti ovo da se Putin jednog dana ne bi pozvao na takozvani kosovski prsedan. Što je on već u više navrata javno rekao, a nama se ne sviđa. Ali on je to rekao i Šolcu, Makronu i Bajdenu i oni su meni to nedvosmisleno potvrdili. Kao što ste vi napravili kosovski prsedan tako ću ja sa delovima Ukrajine“, preneo je Vučić razgovor svetskih lidera sa Putinom.

Naveo je i da posle izjave Angele Merkel o minskim sporazumima poverenje u međunarodnu zajednicu ne postoji, ali da on ipak hoće da razgovara jer zna da mora i zna da je tako bolje. U jednom od svojih nastupa predsednik Srbije je naveo i da ne očekuje da rat u Ukrajini bude završen do kraja 2023.

Ovo je bilo važno navesti, jer bi Vučićeva taktika u ovoj godini oko dijaloga s Kosovom mogla da bude prosto i najjednostavnije odugovlačenje jer se kraj rata ne nazire i to mu ide na ruku. Da je dobar u tome pokazao je za ovih deset godina tokom kojih je deo međunarodne ali i domaće javnosti sve vreme, i posle svake krize na Kosovu, očekivao da će i faktički priznati nezavisnost Kosova, što je možda nekom nekad pred prelomnu 2012 i obećao.

Ipak, daleko od očiju neupućene javnosti od Brisleskog sporazuma Srbi su integrisani u kosovsku policiju i pravosudni sistem, Kosovu je dat međunarodni pozivni broj, primnjeno je u Međunarodni olimpijski komitet, FIFA i UEFA, integrisan je i elektro energetksi sistem. Povlačenje Srba iz kosovskih instuticija, koje su zatim zauzeli predstavnici albanskog naroda, ali i sklanjanje barikada prema nekim tumačenjima takođe bi moglo da bude jedana od koraka predavanja severa.

Izgleda da to nije dovoljno. Sada SAD i EU nemaju više ni razumavanja, živaca i strpljenja, pa odugovlačenje može da bude opcija smo ako Vučića ovih dana sile nisu ozbiljno lično ucenile i zapretile na način na koji samo one umeju. Ucena svetskih moćnika se, treba reći i to, očekivala i posle početka rata u Ukrajini, i to oko toga da Srbija uvede sankcije Rusiji, što Vučić nije učinio čak ni delimično.

Pošto Vučić kaže da nema račune u inostranstvu i da nemaju čime da mu prete te da mogu da mu govore da će ga srušiti sa vlasti, dolazimo do izbora na kojima je on neprikosnoveni igrač, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što zapad među opozicijom nema koga da nađe da ispuni ono što se od Vučića očekuje. Na Kosovu je u tom pogledu sasvim drugačija situacija.

I zbog toga, ali i zbog popune kontrole celog izbornog procesa kojim se rejting drži na nedostižnoj visini za opoziciju, Vučiču je lako da se izbora igra kad god ih poželi i kad god mu odgovara. Ako je po redu i redosledu, ove godine ne bi trebalo da budu održani izbori ni na jednom nivou. Opozicija pak traži na proleće izbore u Beogradu. Ako ga tad stranci budu „pritegli“ eto u 2023. izbora u glavnom gradu.

Do sada je Vučić sve velike krize rešavao raspisivanjem izbora, s „logičnim obrazloženjem“ da želi da pita narod ima li legitimitet da donese ključne i važne odluke. Kriza u međuvremenu bude rešena, on kupi sebi par meseci i nastavi po starom. Zato, možda u ovoj godini možemo očekivati i parlamentarne izbore. Prošli izborni ciklus mu je doneo čak šest meseci tehničke vladavine vlade dok je njegova po drugi put potvrđena pozicija predsednika bila neprikosnovena.

Treba podsetiti da je Vučić rekao i da nije isključeno da podnese ostavku na mesto predsednika Srbije kao deo taktike kako bi „kupio vreme za državu i spasio bi je tako“, ako bi se Srbiji nametalo neprihvatljivo i ponišavajuće rešenje za kosovski problem.

Na pitanje da pojasni ovu najavu Vučić je rekao: „Ne kažem da će se to dogoditi, ali i takva opcija je u taktici koju Srbija sprovodi i mora da postoji jer ona donosi Srbiji šest do devet meseci“.

Da li je on zaista spreman na tako nešto, ili je to rekao samo da bi strancima dao do znanja da je na sve spreman, videćemo tokom ove godine.

Tokom 2023. Vučić je najavio i formiranje  srpskog državotvornog pokreta u čemu bi trebalo da učestvuje veći broj političkih stranaka i veliki broj ljudi koji ne pripadaju bilo kojoj stranci.

„Treba nam jedan odgovoran srednji put, put normalnosti. Ljudi koji žele normalnu Srbiju, Srbiju na evropskom putu, ali ne žele da se obračunavamo sa Rusijom. Ali osnivanje pokreta je za sada samo ideja. To mora da bude jedan od zaključaka Skupštine SNS“, kazao je on dodajući da pokret neće biti zamena za stranku, odnosno SNS i da će osnivači doneti odluku o njegovom imenu.

Do proleća kada bi, prema najavama, taj pokret počeo sa radom, nije ostalo puno ukoliko je ideja o njemu zaista ozbiljna. Zasad se čini međutim da je taj projekat stavljen po strani, ali bi lako mogao da bude vraćen u fokus bilo da bi se skrenula pažnja javnosti sa nekih važnijih problema, bilo što će Vučiću on zaista biti potreban.

Kada je o radu Vlade reč, tu stvari mogu ići od lošeg ka gorem i dalje od toga, jer ako ministri budu prepušteni sami sebi, zbog obaveza koje Vučić bude imao oko Kosova, može da nam usledi kriza ozbiljnih razmera u svim sektorima koji su inače opterećeni zbog ratnih okolnosti.

Ako politički preživi problem Kosova, Vučiću će u ovoj godini ostati da se izbori sa najhladijom zimom ikada, koju sam najavljuje. Ove zime uspeo je da građaniam pokaže da „ne“ sankcijama Rusiji ne znači hladne stanove. Da li to isto znači i eventulano „njet“ Rusima, ostaje da se vidi.

Politički kalendar događaja nažalost u Srbiji zavisi od Vučića. Opozicija nije u stanju da se izbori ni za tačku dnevnog reda u Skupštini niti u skupštinskom odboru. I nije da nisu proteklih godina probali da to promene i protestima i šetnjama i bojkotom i pregovorima uz posrednike. Ova i ovakva opozicija jednostavno se ne prima u narodu koji je sa svih strana pod rafaljnom paljbom režimske propagande.

Lični pregovori s Vučićem možda će imati i najveći efekat. Koliki možda vidimo već ove godine.