Za pregovore važi – kleknite pa ćete poverovati

„Mi razumemo da je to nova američka politika. Bilo je pokušaja da se taj termin nametne (…) kao konačno rešenje u Vašingtonu“, rekao je Vučić, misleći na sporazum koji je prošlog septembra izdejstvovala administracija Donalda Trampa.

U sličnom duhu Francuska očekuje „sveobuhvatni, konačni i pravno obavezujući sporazum“, kako je glasio odgovor iz Ke d’Orseja na naše pitanje da li je u poseti predsednika Srbije Parizu početkom meseca bilo reči o novim rešenjima za odnose Beograda i Prištine.

Izostalo je „međusobno priznanje“, zato što Evropska unija nema jedinstvenu poziciju o tome – pet zemalja ne priznaje Kosovo kao državu.

Svima je, ipak, jasno da je to cilj dijaloga između Beograda i Prištine koji se odvija od 2011. godine uz evropsko posredovanja.

Američko-evropsko jedinstvo

Razlog zbog koga se evropske diplomate ustežu da govore o priznanju jeste i procena da javno mnjenje u Srbiji nije za to spremno i da je to politički rizik za Vučića.

To je diskretno provukao Emanuel Makron u zajedničkom obraćanju medijima u dvorištu Jelisejske palate 1. februara.

„Razgovarali smo mnogo puta u duhu poverenja sa predsednikom Vučićem. Čestitam mu na riziku koji je u više navrata preuzeo kako bi predložio nova rešenja. Spreman sam da ga u tome podržim. Jedino rešenje koje može da dovede do napretka u ovom pitanju, koje je, rekao bih, intimno pitanje za vašu zemlju i vaš narod, jeste ono oko koga se slože dve strane (…)“, rekao je francuski predsednik.

Makron je lično uključen u ovu diplomatsku inicijativu, zajedno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, što se ne kosi sa mandatom specijalnog predstavnika Evropske unije za dijalog između Beograda i Prištine, slovačkog diplomate Miroslava Lajčaka.

Za Pariz i Berlin je to diplomatski test koji treba da pokaže jedinstvo i snagu EU u pitanjima spoljne politike i bezbednosti.

Francuski predsednik i nemačka kancelarka su se direktnije uključili u rešavanje ovog pitanja kao odgovor na pometnju koju je prošle godine izazvala inicijativa Ričarda Grenela, specijalnog izaslanika Donalda Trampa.

Njegov pokušaj da iznudi rešenje završio se neobičnim Vašingtonskim sporazumom koji je svaka strana potpisala zasebno i čiji je ishod priznanje Kosova od strane Izraela.

Šest meseci kasnije, Tramp i Grenel su otišli sa političke scene, a sa njima je pala u senku i njihova inicijativa.

Na čelu američke diplomatije je ponovo ekipa koja je oblikovala spoljnu politiku prema Balkanu u vreme Bila Klintona, a potom i Baraka Obame, zasnovanu na intervencionizmu i bezrezervnoj podršci nezavisnosti Kosova.

Lajčak se raduje „obnovljenoj transatlantskoj saradnji“, kako je rekao u jučerašnjem intervjuu Danasu i američkim kolegama sa kojima „smo često u kontaktu kako bismo pripremili zajedničku strategiju i zajedničke aktivnosti“.

U intervjuu francuskom listu Mond krajem januara objasnio je da je Bajdenova spoljnopolitička ekipa dobro poznata evropskim pregovaračima: „Sarađivali smo sa njima ranije, poznati su nam njihovi stavovi.“

Da li je dijalog gubljenje vremena

Iako Lajčak kaže da je Evropska unija samo „posrednik“ u dijalogu („mi ništa ne namećemo, mi posredujemo u pregovorima“), evropske i američke diplomatske inicijative od početka idu u pravcu kako privoleti Srbiju da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, odnosno koja bi to cena bila po kojoj bi srpske vlasti pristale na „dil“.

U tome je smisao „briselskog dijaloga“.

Marko Prelec, analitičar za Balkan u Međunarodnoj kriznoj grupi, briselski dijalog vidi kao gubljenje vremena: „Oni se pojave na sastancima, ništa se ne dogodi, odu kući“, sažeo je dugogodišnji „dijalog“ u podkastu na sajtu ove organizacije, komentarišući najnoviji izveštaj o „kosovsko-srpskom dijalogu“ koji je objavio ovaj uticajni tink tenk.

„Mali koraci“ u ovim pregovorima su ipak vodili ka cilju.

„To je kao kod katolika: prvo morate da kleknete, pa da poverujete (…) Sa Srbijom je tako – ne možemo da vas nateramo da priznate Kosovo, ali možemo da vas vodimo kroz korake i emocije kao da priznajete, dok se to ne desi. To je, zapravo, donelo neke rezultate – postavili su granicu koja funkcioniše kao stvarna granica. Srbija kaže da to nije granica, ali kada prolazite kroz nju ne možete da kažete da to nije granica“, primećuje ovaj analitičar, koji ovakav pristup čiji je cilj da zamagli pravu prirodu pregovora naziva „konstruktivnom nedorečenošću.“

U ovom duhu „konstruktivne nedorečenosti“ Lajčak kaže Danasu da je sa Vučićem i Hotijem u julu dogovoreno „o svim parametrima i elementima“ i da je sada „potrebno da pregovaramo o suštini“.

Tema o kojoj se raspravlja od septembra su „uzajamna finansijska potraživanja i imovinska pitanja“.

Nešto određenije je objasnio Mondu da je sa Beogradom i Prištinom dogovoreno da se više neće baviti tehničkim pregovorima već „sveobuhvatnim i obavezujućim sporazumom“, dodajući oprezno da „ništa nije rešeno dok sve nije rešeno“.

Dve „strane su došle do tačke kada je glavno pitanje upravo ono što je prethodna nedorečenost imala cilj da sakrije, a to je priznanje kosovske nezavisnosti“, piše u izveštaju Međunarodne krizne grupe.

„U Srbiji ima ludaka koji misle da će Kosovo da bude vremenom vraćeno, kažu: ‘Čekaćemo sto godina, EU će da se raspadne, SAD će da bude trećerazredna sila, Rusija i Kina će da vladaju svetom, vratićemo Kosovo’. Ignorišite to. Svako ko je na poziciji moći zna da je manevarski prostor mnogo manji i da je cilj nezavisno Kosovo. Jedino pitanje je kako doći do toga?“, kaže Prelec.

„Razgovor koji se vodi u Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama je da li da Srbija (…) prizna Kosovo takvo kakvo je i ništa ne dobije zauzvrat, ili da dobije nešto.“

Međunarodna krizna grupa u svom izveštaju analizira tri moguća rešenja: prvo je „umekšavanje“ pozicije Srbije, u vidu „donatorske pomoći za razvoj i ubrzavanja članstva u Evropskoj uniji, kao cena za priznanje“ nezavisnosti Kosova.

Drugo rešenje u ovoj „trgovini“ oko Kosova sa Srbijom je stvaranje „novih autonomnih oblasti za kosovske Srbe i Albance u Srbiji“, a treće je „povratak na pristup razmene teritorija“.

Umesto što govori o nejasnom „kompromisu“, Vučić se poziva da pripremi javno mnjenje u Srbiji za referendum, jer u suprotnom „neće omogućiti (njegov) uspeh“, što pretpostavlja da se „verovatno odrekne jednog dela svog značajnog političkog kapitala“.

Od Evropske unije se traži da razjasni pozicije – države koje su priznale nezavisnost Kosova da jasno kažu da Lajčakov mandat tumače kao put ka sporazumu koji podrazumeva da Srbija prizna Kosovo de jure, a one koje ga nisu priznale da jasno stave do znanja da će to učiniti onda kada Srbija to uradi. U izveštaju se navodi da je Vučić u intervju za austrijski dnevni list Standard u oktobru 2019. godine rekao da bi „sporazum koji podrazumeva de facto priznanje (na primer uspostavljanje diplomatskih odnosa) bio ‘mnogo jednostavniji za Srbiju’ od de jure priznanja“.

Rešenje koje podržava Međunarodna krizna grupa je veća autonomija za Srbe unutar Kosova, što je dopunjeni Artisarijev plan.

Problem je što na Kosovu neće da daju ovu vrstu autonomije Srbima, što primećuju i autori izveštaja, konstatujući da ni dosadašnji dogovori, poput formiranja Zajednice srpskih opština, nisu sprovedeni. Najverovatniji scenario je, navode, „status kvo“, jer obe strane veruju da će u budućnosti dobiti bolji sporazum“, odnosno da će „više izgubiti nego što će dobiti od kompromisnog rešenja“.

Razmena teritorija nije sasvim odbačena

Ideja o razmeni teritorija, koja je bila u središtu nacrta sporazuma iz 2018. godine, kako se navodi u izveštaju Međunarodne krizne grupe, o kome je Vučić pregovarao sa Hašimom Tačijem i koja je naišla na razumevanje nekih evropskih i američkih sagovornika, ne odbacuje se u potpunosti. Prelec objašnjava da do konačnog dogovora nije došlo zbog nemogućnosti Trampove administracije da je izgura i zbog dubokog nepoverenja Beograda i Prištine. „Nisu imali kapacitet da idu do kraja, i sad smo tamo gde smo bili, a to je dijalog pod evropskim okriljem“, kaže Prelec. „Ne kažemo ‘nikad'“ razmeni teritorija, citira se u izveštaju neimenovani nemački zvaničnik.

Koga okuplja Međunarodna krizna grupa

Dobar uvid u to o čemu se pregovara pruža temeljni izveštaj „Ponovno pokretanje kosovsko-srpskog dijaloga“, koji je krajem januara objavila Međunarodna krizna grupa, tink tenk sa predstavništvom u Briselu, Vašingtonu, Njujorku i Londonu. Ova organizacija koja utiče na svetske političke tokove okuplja bivše predsednike, premijere, diplomate, predstavnike evropskih institucija i američkog državnog vrha, kao i predstavnike nevladinog sektora (među kojima su bivši švedski premijer Karl Bilt, bivša zamenica predsednika Evropske komisije i visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost Federika Mogerini, Džordž Soroš i njegov sin Aleksandar Soroš, Žerar Aro, bivši ambasador Francuske u SAD, bivša zamenica premijera Izraela i ministarka spoljnih poslova Cipi Livni i predsedavajući Centra za liberalne strategije iz Sofije Ivan Krastev). Predsedavajući Međunarodne krizne grupe su Marti Ahtisari, bivši predsednik Finske i autor plana za Kosovo koji je otvorio put proglašenju nezavisnosti, i Džordž Džon Mičel, bivši američki senator, saradnik Baraka Obame i Hilari Klinton i nekadašnji predsednik kompanije Volt Dizni.