Zapad i Rusija se neće sukobiti zbog Kosova

– Ne, ne mislim da će najveće svetske sile – Amerika, Britanija, Francuska, Rusija i Kina, doći u sukob oko Kosova. Ali oni vide probleme migracija, a to je na samom pragu ostatka Evrope. Grčka želi mir i stabilnost, kao i Italija. Uglavnom se misli da bi problem Kosova trebalo da se rešava na Balkanu, a da onda kao i bivša Jugoslavija, ima stabilne odnose sa ostalima u Evropi. Tito je to radio pre 40 godina. A SAD i EU bi sigurno želele stabilno područje na Balkanu. Mislim da bi zemlje Balkana u pogledu stabilnosti trebalo da utiču jedna na drugu – kaže Henderson, s kojim smo razgovarali prilikom njegove posete Beogradu krajem prošle sedmice.

Rekli ste da najveće svetske sile neće ući u konflikt zbog Kosova. Šta mislite, zašto su onda te iste velike sile priznale Kosovo kao nezavisnu državu, naročito u svetlu toga što je Kosovo bilo pod protektoratom UN, a to je bilo direktno kršenje međunarodnog prava?

– Viđenje većine zemalja bilo je da ćorsokak mora biti probijen, odnosno da se iz slepe ulice mora izaći. I Britanija i druge zemlje Evropske unije su znale da sve države EU neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu. To je, međutim, bio jedini način da se izađe iz slepe ulice i da Balkan bude kolektivno u redu, odnosno da ima korist od zaštite NATO i članstva u EU. To nije kraj procesa, nego tek početak. Mislim da Priština i Beograd treba da se dogovore da međusobne razlike ne treba da budu prepreka da se evropeizuju i da uđu u EU. To bi bio korak napred. Ako Srbija želi da bude u EU, onda bi svaki eventualni konflikt s Kosovom mogao da bude prepreka za njeno priključenje.

Kako vidite poziciju Srbije u odnosu na NATO i njeno sve veće približavanja Rusiji?

– Nemačka i Velika Britanija su bile u ratu do 1944. godine. Ali su zajedno u NATO od ranih pedesetih. Stvari se menjaju. Mislim da treba gledati i istorijski kontekst. Ako Srbija želi da bude kao i bilo koja druga evropska država, stabilna i vojno i politički nezavisna, i da zadrži tu poziciju, mora da se kreće u pravcu kao i druge evropske zemlje. Srpski premijer je rekao da “nema povratka”, a to znači da ako želite evropeizaciju, povezivanje sa evropskim univerzitetima, stabilnu i nezavisnu ekonomiju i da ulažete na sigurno, uvažavajući sve kulturne i tradicionalne razlike, morate da postanete i zvaničan član tih evropskih institucija – NATO i EU. U OEBS i UN možete lako da se učlanite, jer nema mnogo obaveza, ali učlanjenje u NATO i EU donosi obaveze. Srbiji je EU već dala dovoljno signala da “sa simpatijom“ gleda na nju. Lakše je ući u NATO nego u EU, a Srbija treba da odluči da li će se priključiti Alijansi. Razumem istorijsku pozadinu i otpor javnosti u Srbiji, ali kao što rekoh, i Britanija i Nemačka su bile u ratu 1944, pa su postale saveznice.

Kako, kao bivši ministar odbrane u kabinetu premijera Tonija Blera, danas vidite NATO bombardovanje Srbije?

– To nije nešto što su Britanija ili NATO želeli da urade. Svojevremeno sam bio sindikalni pregovarač, i da sam bio na mestu Slobodana Miloševića, pristao bih na pregovore. Lično sam bio veoma iznenađen kada nije pristao na dogovor (Rambuje – prim. aut.). Jer jedina posledica tog dogovora bio bi pad njegove vlade. To je bila jako, jako loša taktička odluka. A NATO nije imao nikakvu želju da bude umešan u vojne aktivnosti u koje je kasnije bio upleten. Ako pogledate u istoriju, takve stvari se događaju kada ljudi ne prihvate dogovor koji bi trebalo.

Mislite li da je 1999. bilo neophodno bombardovati Jugoslaviju?

– Nije bilo potrebno vojno intervenisati… ako je odgovor bio – jer Milošević nije ni pokušao doći do nagodbe. Morate da vidite vojnu taktiku o tome šta je bilo neophodno, a šta ne. A za to morate da pitate vojsku, pre nego mene. Bombardovanje je bilo minimalno. To nije bilo teško bombardovanje, ali svako bombardovanje je gadno, naročito za civile. Ali, to se dešava pri svim vojnim intervencijama.

Najveća primedba je bila da sprečavate kršenje ljudskih prava upravo kršeći ljudska prava onih koji ih krše?

– Bilo je rasprava o tome, ali ljudi su umirali. I to verovatno iz obe zajednice – kosovski Albanci i srpska zajednica. NATO je želeo da zaustavi ubijanje i uspeo je da spreči masovne zločine.

Da li ste znali da su Klinton, Bler i druge vođe NATO svojevremeno u Srbiji bili osuđeni na po 20 godina zatvora zbog bombardovanja Jugoslavije?

– Nikada nisam razmišljao o tome.

Možete li da predvidite šta bi moglo da se dogodi u narednih 20 godina na Balkanu?

– Hajde da predvidimo rezultat fudbalske utakmice! Mislim da će zemlje Balkana biti evropeizovane. Britanija nije baš centar Evrope, ali joj kulturološki pripada, kao i ljudi poput mene koji su posvećeni evropskom konceptu mira i stabilnosti u Evropi. Dosta se raspravlja u Britaniji o tome da su ljudi na Balkanu agresivni nacionalisti, ali mislim da je većina ljudi za evropeizaciju. Jer, ne možete večno biti preokupirani manjim lokalnim razlikama. Morate gledati širu sliku i razmišljati kako da se uklopite u nju.

Mnogo ljudi u Srbiji misli da velike sile – SAD, Britanija, Nemačka… i danas kažnjavaju Srbiju zbog učešća u ratovima tokom devedesetih u bivšoj SFRJ. Šta vi mislite o tome?

– Ne, nema nikakvog motiva za to. Ako želite mir, trebaju vam stalne investicije. Ne mogu da govorim u ime britanske vlade, ali Britanija želi da Srbija bude uključena u EU. To neminovno ne znači da Srbija mora da se priključi NATO. Od Srbije zavisi da li će se priključiti NATO i EU. A, koliko razumem, postoji konsenzus da se Srbija priključi EU.

Ko je Dag Henderson

Dag Henderson (63) bio je ministar odbrane Velike Britanije u vladi premijera Tonija Blera. Bio je član Laburističke partije, a kao političar bio je jako blizak sa Blerom od početka njegovog uspona, kao i s bivšim premijerom Džonom Mejdžorom, a kasnije sa Gordonom Braunom. Bio je 1995. portparol Ministarstva unutrašnjih poslova, a dve godine kasnije i državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, da bi 1998. postao ministar odbrane. Tokom NATO bombardovanja SRJ nalazio se na čelu oružanih snaga Velike Britanije. Bler ga je smenio 27. jula 1999. u sklopu rekonstrukcije vlade, a do 2010. bio je u parlamentu.