Žarko Korać: Ovo je najgori parlament u kojem sam bio

Ovako narodni poslanik Liberalno demokratske partije Žarko Korać opisuje svoju dugogodišnjju karijeru u Skupštini Srbije, započete još 1993. godine.

„Tada sam prvi put izabran i predstavljao sam tu antiratnu Srbiju, bio sam potpredsednik Građanskog saveza, Vesna Pešić i ja smo tada bili poslanici. Posle sam bio u raznim parlamentima, bio sam čak i potpredsednik Veća građana u onom nesrećnom Saveznom parlamentu iz ondašnje SRJ, to je bilo neposredno nakon 2000. godine“, priseća se Korać.

Intervju sa njim, iako nosi naziv „Dan sa poslanikom“, nismo obavili tamo gde bi se to moglo očekivati – u zgradi parlamenta – već na drugom spratu Filozofskog fakulteta, u malom kabinetu krcatom knjigama, kutijama, slikama.

U uglu stoje dve stare školske stolice – verovatno za studente – sa police se naziru naslovi: „Elementi psihologije“, „Perceiving. Acting. Knowing“, „Kant“, „Hegel“…

Ovaj docent u penziji, kako piše na ulazu u kabinet, u Skupštinu ne ide zbog bojkota opozicije, što je, kako kaže, odluka koju on nije doneo, ali i kada je stanje „elementarno“, u zgradu parlamenta ne odlazi svaki dan, iz, kako kaže, praktičnih razloga.

„Koliko god to paradoksalno izgleda, ta monumentalna zgrada parlamenta, najmonumentalnija zgrada u Beogradu je u stvari vrlo loše napravljena za rad poslanika“, objašnjava Korać.

Da bi poslanik mogao da radi, kaže, on mora da ima svoju sobu ili eventualno deli sa još jednim poslanikom. On navodi primer njegove poslaničke grupe, Liberalno demokratska partija – Liga socijaldemokrata Vojvodine – SDA Sandžaka, koja broji devet članova, a koja je, kako kaže, cela raspoređena u dve prostorije, koje dele i sa sekretaricom.

„Takav je prosto projekat parlamenta bio  – da zaseni, da ima te dve monumentalne sale, ali nije dobar za rad poslanika, tako da mi nemamo neke naročite uslove za rad. Kad neko dođe da se žali, on sedi sa petoro, šestoro drugih ljudi, to nije uvek prijatno, ljudi dolaze sa raznim brigama i mukama“, priča ovaj poslanik.

Ostaje mu da građanima odgovara mejlom, pa se „eventualno nađe s nekim“, ili, što je još češće a i specifično za Srbiju, kaže Korać, ljudi mu s pitanjima prilaze na ulici.

Osim toga, prema njegovom mišljenju, postoji još jedan problem koji otežava rad poslanika, a to je, kaže Korać, naš izborni zakon.

„Srbija je cela jedna izborna jedinica i vi niste specifično predstavnik nijedne oblasti. Teoretski, ja bih bio verovatno predstavnik Beograda jer sam Beograđanin i ovde živim i prilaze mi ljudi sa problemima iz Beograda, ali kad dođe neko sa problemom iz Zaječara, ja o tome jako malo znam, zato što ga ne poznajem“, objašnjava Korać.

Naši ljudi, ipak, nemaju običaj da dolaze u Skupštinu, pre svega jer je mnogima to putovanje vrlo skupo.

„I u svetu gde nije cela zemlja jedna izborna jedinica vi ste poslanik iz jednog kraja i tamo imate kancelariju i to ljudi onda znaju i dolaze kod vas i traže vas kao predstavnika regiona. Mi smo svi predstavnici svega“, kaže on.

Srbija, dodaje, ranije jeste imala zakone prema kojia je imala više izbornih jedinica. Koliko se to poštovalo da poslanik živi baš u jedinici čiji predstavnik, kaže usput, tema je za sebe, „ali ako živi u toj izbornoj jedinici, onda on mnogo bolje zna stvari i kada mu ljudi dolaze, on je unapred već upoznat sa većinom stvari, što omogućava mnogo bolji način rada“, priča Korać.

U parlamentu je, kako kaže, nekad takva atmosfera da može da se govori i ponaša u skladu sa onim što je funkcija poslanika, a to je da govori i ima zakonske inicijative, ali u ovom parlamentu se dešavaju permanentni napadi na opoziciju, i to uz, kako naglašava, vrlo čestu i direktnu zloupotrebu Poslovnika o radu.

„Bio sam i u parlamentu u kojem su socijalisti imali većinu ali nisu se baš ovako ponašali kako to vidim danas, oni su bili jedna mnogo homogenija mašina kojoj je bilo važno da sprovede odluke, ali nije se previše bavila opozicijom“, tvrdi on.

Kao član odbora za obrazovanje i zdravstvo, školski i zdravstveni sistem u zemlji smatra veoma važnim iz prostog razloga – u Srbiji nema nikoga ko nema nekoga ili u školi, ili da se negde leči. Korać je, kaže, bio vrlo aktivan u oba odbora. Dok vodimo razgovor, sednica odbora je u toku.

Kao relativno mala poslanička grupa, priča ovaj poslanik, lako se dogovaraju oko nastupa u plenarnoj sali. Njemu obično pripadnu teme koje se tiču zdravstva i prosvete, ali i druge, kada kolege iz grupe smatraju da bi on mogao nešto o tome reći.

„Kada vidite da neki poslanici stalno govore, znate da poslanička grupa o njima misli da je to iz nekog razloga dobro za njih. Često je to radi svađe, radi iznošenja sasvim političkih stavova koji nemaju nikakve veze sa temom zasedanja. Ja nisam takav, ja se uglavnom uvek držim teme i pokušavam na neki racionalan način o njoj da govorim i to mi je, moram reći, sve teže u ovom parlamentu“, priča on.

Parlament koji je vodila Slavica Đukić Dejanović, smatra on, bio je dosta tolerantniji, ali „nije stvar u predsedniku parlamenta“

„Cela atmosfera u parlamentu je atmosfera skoro linča i u toj atmosferi je skoro nemoguće raditi, to nije parlament, to liči na jednu gladijatorsku arenu u kojoj jedna strana ima neuporedivo više moći nego druga, a to je opozicija“, priča ovaj poslanik.

Njegova iskustva u pomaganju građanima takođe su polovična. Neko postopi onako kako ga on moli, ali vrlo često uopšte ne odgovore.

„Neki su mi se obratili ovde s periferije Beograda, ja nisam pravnik, ali bilo je očigledno da neko pokušava da im otme kuću. Nekoliko puta sam se obraćao nadležnom organu u gradu i niko mi nije odgovorio. Na kraju sam napisao: ja sam poslanik jako dugo i ovo je prvi put da mi niko ne odgovori. Moram priznati da su tad pozvali te ljude na ragovor“, priseća se Korać.

Celokupan utisak mu je, zaključuje, da ovakva atmosfera nije bila još od početka Miloševića, da nikad nije bila ovakva disproporcija moći i da, ako niste iz vladajuće partije ili koalicije, „prilična je lutrija“ da li će vam javni organi odgovoriti.

„Imam utisak da je moja moć vrlo mala, sve zavisi od dobre volje onoga kome se obraćam i imam utisak da i oni slede ovu logiku vlasti da je opozicija jedan suvišak i da bi parlament mnogo bolje radio da nje i nema“, poručuje Žarko Korać.