Zašto ljudi često radije biraju laži nego istinu?

U jedinici vremena obrađujemo veliki broj informacija, ali mozak nije toliko brz da napreduje istom brzinom kojom se razvija stvarnost oko nas, pa on bira prečice koje nas dovode do brzih zaključaka koji su uglavnom subjektivni. Ljudi koriste mentalne prečice kako bi sačuvali energiju i olakšali sebi život, što se dešava pod uticajem kognitivnih pristrasnosti.

– Tumačenje svakog događaja je stvar percepcije, tj onoga kako posmatrač, sa svim svojim pristrasnostima, prethodnim znanjima, kontekstom, sagledava događaj. U tom smislu moglo bi se reći da svi imamo svoje subjektivne stvarnosti. Kako se onda proverava da li je informacija istinita, ili subjektivno interpretirana? I šta je uopšte istina? To je pitanje kojim se bave filozofi od davnina. I nema konačnog jedinstvenog odgovora – kaže za Demostat Aleksandra Borović, vodeći koordinator projekata Institut za Moderno obrazovanje i predsednik Mense Srbije koja radi na projektu „The Art of De Biasing” (https://dbias.eu/home/), pod pokroviteljstvom EU u okviru programa Erasmus+, a koji se bavi unapređenjem kvaliteta komunikacije u okviru obrazovnog procesa. Ovaj projekat je usmeren upravo ka tome da kod  nastavnika, ali i učenika i studenata, osvesti prisustvo kognitivnih pristrasnosti, koje svi imamo, a koje nam menjaju sagledavanje stvarnosti na osnovu sopstvenih prethodnih iskustava.

Publiku čine mnogi pojedinci, od kojih svaki tumači informaciju saglasno sopstvenom sociokulturnom statusu, političkim stavovima i ličnim iskustvima. Kao društveno biće svaki konzument medija, inuituitivno bira vesti koji su najbolje prilagodjene stavovima njegovog društvenog kruga što je od presudnog značaja za razumevanje tehnike širenja netačnih, neistinitih informacija i dezinformacija.  Znači, bilo koja vest koja može da poljulja osećaj vlastitog identiteta  je manje poželjna od uznemirujuće istine, pa se ona, mada podsvesno, radije ignoriše, što se definiše kao kognitivna pristrasnost.

Efekat potvrđivanja, koji proizilazi iz te ljudske osobine, podrazumeva  pristrasno pretraživanje, skupljanje, tumačenje i pamćenje podataka koji nam odgovaraju ili  dvosmislene i nejasne podatke tumače kao sigurnu podršku postojećoj poziciji.

Mozak pokušava da sistemski prikuplja informacije koje će osobu zaštititi od neizvesnosti. Paradoksalno je da se čovek oseća bolje pripremljeno ukoliko je upućen u veći broj loših vesti. Svi imamo sklonost ka pronalaženju i interpretaciji informacija na način da potvrđuju naša  uverenja. Ta pristrasnost može igrati ulogu i u našoj povodljivosti  da brže prihvatimo informacije i vesti koje se slažu s našim stanovištima  kao istinite. Automatske mentalne prečice se koriste kako bi se sačuvala energija i olakšao život.

Prednosti ili nedostatke ove ljudske osobine decenijama već ekspoloatišu moćni brednovi “hakujući” ponašanje kupaca i koristeći  kognitivnu pristrasnost  kao “sistematska grešku” u misaonom procesu koja primorava ljude da donese neracionalne odluke.  Marketing stručnjaci smatraju da pristrasnosti pružaju ljudskom mozgu prečice nudeći odluke koja ne zahtevaju previše snage da bi se sa njom saglasili ili pristali na nju, pa svesrdno koriste tu ljudsku “lenjost” u cilju prodaje.

Svesno ili nesvesno proizvođači medijskih sadržaja idu utabanim stazama marketing eksperata, pa  sve manje  i čudi što “kupujemo” proizvode lošeg kvaliteta, a da pre toga ne racionalizujemo odluku.

– Otkrića savremene nauke o kogniciji, psihologija i neurologija su dale materijal za velike mogućnosti manipulacije informacijama. Sigurna sam da naučnici, kada su dolazili do svojih saznanja, nisu imali nikakve loše namere, ali  su namere onih koji ta naučna dostignuća koriste u svrhu usmeravanja mišljenja javnosti, konzumenata, građana u smeru koji ogovara tim manipulatorima, za svaku osudu – smatra Aleksandra Borović, koja je i član multinacionalnog žirija za dodelu stipendija Mensa Education and Research Foundation, ali i Komiteta za darovitu omladinu Mense International i dodaje: „Društvene mreže i savremeni mediji su postali opasno oružje u rukama tih manipulatora. Smatram da jedino čistota, moral i etika mogu biti put ka ispravnom korišćenju informacija. Da li regulisanje zakonskim putem može da dovede do korektnog informisanja? Nisam uverena u to. Da li fact-checkeri mogu da provere istinitost informacije?  Bojim se da smo sve više svesni da tvrdnja koja se dovoljno puta ponovo postaje istina. A na statistici su upravo bazirani fact-checkeri“.