Zašto nije došlo do pravih reformi nakon pada režima Slobodana Miloševića?

U izveštaju se navodi da je, došavši na vlast oktobra 2000. godine, DOS koalicija već ostvarila svoj osnovni cilj – srušen je Milošević.

Izbori tada nisu novoj vladi dali jasan proreformski mandat, a ni svi članovi koalicije nisu podržavali reforme, navedeno je u ovoj analizi.

Mnogi iz te koalicije želeli su da sačuvaju stari sistem – neki iz ideoloških uverenja (Koštunica), drugi iz straha da će reforme otkriti koliko su se kompromitovali tokom vladavine Miloševića (ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović).

Istinskih reformatora u okviru DOS bilo je relativno malo i oni su prvenstveno bili okupljeni oko Demokratske partije (DS), G17 Plus i Građanskog saveza Srbije (GSS).

Međutim, zbog potrebe da se očuva koaliciona vlada, ti reformatori nisu mogli da se reše opstrukcionista, navodi se u izveštaju.

Reformatorima tada nije bilo lako, jer su se suočili sa odlučnim i dobro organizovanim otporom u redovima same vlade.

Zbog toga se tada javljaju optužbe da je bivši predsednik Vojislav Koštunica čak savetovao haške optuženike, dok je javno izjavljivao da ne poseduje saznanja o tome gde se oni nalaze, da se ne predaju Tribunalu.

Pod sumnjom u njihovo opredeljenje za reforme tada su bili i predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore Mićunović (Demokratski centar), kao i potpredsednici srpske vlade Isakov (Reformisti Vojvodine) i Čović (Demokratska alternativa), jer su, kako je navedeno, oni često bili u savezu sa Koštunicom i nacionalističkim i opstrukcionističkim snagama.

Kao jedan od najvećih problema za reforme, tada je navedno i to što su mnoge partije bile finansijski zavisne od Miloševićevih bliskih prijatelja i mogle su biti kompromitovane zbog sumnjivih poslovnih aranžmana.

U izveštaju MKG, ipak, navodi se da je bilo i slučajeva kada su pojedini, zajedno sa šakom odanih saradnika, zaista pokušavali da sprovedu reforme, uprkos otporima duboko ušančenih birokratskih aparatura.

Kao primere toga naveli su Gorana Svilanovića u Saveznom ministarstvu inostranih poslova i Božidara Đelića u Ministarstvu finansija Srbije.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Oni su morali najviše energije da potroše samo da bi progurali nove politike i nisu bili u stanju da mnogo toga urade da bi zaista promenili ministarstva u kojima su radili, objašnjeno je u ovoj analizi.

Sa druge strane, kako je MKG prepoznala, ni Vladan Batić ni Dušan Mihajlović iz ključnih ministarstava, pravde i unutrašnjih poslova nisu pokazali nikakvu želju da se angažuju na bilo čemu što prevazilazi „kozmetičke“ reforme.

Kao najveći problem tu je prepoznato to što su stare strukture i dalje dominirale u oba ova ministarstva.

Prema njihovoj oceni, duboka umešanost u organizovani kriminal, ratne zločine i paravojne grupe zaustavile su tada reformu u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

To je značilo da nekolicini istinskih reformatora na vlasti preti opasnost da budu ubijeni od strane iste te policije koja bi trebalo da ih štiti.

Oni su ukazali da se takva pretnja i dalje nadvija nad onima koji pokušavaju da proguraju promene.

Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore je za njih bio eklatantan primer sizifovskog posla koji su na sebe preuzeli reformatori.

„Nikada u svojoj istoriji oružane snage Srbije nisu bile pod civilnom kontrolom. Nakon marta 2003. godine ministar odbrane Boris Tadić je pokušao da se s tim uhvati u koštac. Sa samo svoja četiri savetnika od poverenja, on se suočava sa oficirskim korom i birokratijom, koji su kriminalizovani i koji se u mnogo čemu snažno protive proklamovanim ciljevima spoljne politike Vlade, naročito uključivanju u evroatlantske integracije, kao što su Partnerstvo za mir, Savet Evrope ı Evropska unija“, navedeno je u izveštaju MKG.

Oni su dodali da je Tadić naišao na najveći otpor u pitanjima saradnje sa Haškim tribunalom i penzionisanjem oficira koji su bili kompromitovani zbog povezanosti sa organizovanim kriminalom i ratnim zločinima.

Napori da se reformiše i kontroliše KOS takođe nailaze na otpor, navedeno je.

Male su šanse da pet pojedinaca može odneti prevagu nad celokupnom armijskom birokratijom i paralelnim strukturama koje je podržavaju, pisalo je u izveštaju, uz dodatak da je to teško čak i ako međunarodna zajednica pruži znatnu tehničku pomoć.

Stvorio se utisak da je ta mala grupa istinskih reformatora bila sve više i više izolovana u tadašnjoj koaliciji i morala je da se bori za goli opstanak na vlasti.

Iz MKG su objasnili da je jedino što bi moglo pomoći srpskoj vladi da sprovode reforme koje bi zemlju povele putem evropskih integracija, bilo je da se na izborima dobije jasan proreformski mandat, koji nije dobijen na izborima 2000. godine.

U izveštaju se, takođe, napominje da svi smatraju da je jedan od ciljeva ubistva Zorana Đinđića bio upravo to da se destabilizuje proreformska vlada i da se iznude novi izbori.

Međutim, na iznenađenje mnogih u nacionalističkom desnom krilu, javno mnjenje se okrenulo u suprotnom pravcu, a vlada je uspela da se reorganizuje i ostane na vlasti.

Sama Demokratska stranka, kako je navedeno u ovoj analizi, podelila se na dva krila.

Jedno za reforme i drugo pod uticajem Miloševićeve oligarhie. Oligarhijsko krilo – snažno zastupljeno u vladi, predvodili su Beba Popović, potpredsednik Jovanović i figura u senci, savetnik za bezbednost Zoran Janjušević.

Kako je naglašeno, Popovićevu ulogu ne bi trebalo potceniti, jer je njegova osnovna funkcija u partiji bila da prikuplja sredstva.

„Njegove tesne veze s oligarhijom, čini se, sežu unatrag do vremena kada je upravljao Miloševiću naklonjenom firmom „Spektra“, koja je bila odgovorna za vođenje izbornih kampanja Miloševićeve partije SPS. On je, kao čovek koji prikuplja sredstva za stranku, održavao česte kontakte sa članovima finansijske oligarhije i služio kao kanal ne samo za tok novca već i političkog pritiska“, naveli su iz MKG.

Oni su obrazložili da iako je Popović zvanično podneo ostavku na mesto direktora Biroa za komunikacije od 15. jula 2003. godine, ne očekuje se da će se njegov ulicaj u Vladi i partiji u bilo kom smislu smanjiti.