Zašto se Srbija ne pridružuje sankcijama EU protiv Lukašenka?

Prema mišljenju naših sagovornika, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne želi da se zamera delu svojih birača, pa, stoga, zvanični Beograd ne sledi politiku „kaznenih“ mera EU protiv Belorusije, kao ni protiv Rusije, ali takvo neusaglašavanje negativno utiče na evropski put Srbije.

Embargo koji je uveo zvanični Brisel, podsetimo, podrazumeva zamrzavanje imovine i zabranu izdavanja viza Lukašenku i nekim njemu bliskim ljudima zbog represije koja se dogodila pre i nakon predsedničkih izbora u Belorusiji, održanih u avgustu. Kako je objasnila EU, lider Belorusije se smatra odgovornim „za nasilnu represiju koju je sproveo državni aparat, posebno prema ključnim opozicionim kandidatima, kao i zbog proizvoljnih hapšenja i zlostavljanja mirnih demonstranata, zastrašivanja i nasilja nad novinarima“.

Od država Zapadnog Balkana, pored Srbije, takvu odluku EU nije podržala ni Bosna i Hercegovina, dok su Albanija, Severna Makedonija i Crna Gora to učinile. S druge strane, Srbija je krajem avgusta potpisala evropsku Deklaraciju u kojoj je navedeno da predsednički izbori u Belorusiji „nisi bili ni slobodni ni fer“, ali se nije izjasnila o sankcijama EU koje su usledile u oktobru i novembru.

Franc-Lotar Altman, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Bukureštu, konstatuje za naš list da „ne čudi“ odluka Srbije i BIH u vezi sa Belorusijo

– Vučić i Dodik (Milorad Dodik, srpski član Predsedništva BiH, prim. nov.) najbolji su prijatelji ruskih i beloruskih autokrata. Mogu samo da ponovim da oni nemaju nikakvu volju za pridruživanjem EU, iako tvrde drugačije, jer bi u tom slučaju svaki drugi dan bili na udaru opšte prihvaćenih odluka u okviru zajedničke spoljne i odbrambene politike Unije. Šteta što Beograd ne želi da shvati koliko je antidemokratski i autoritaran Lukašenkov režim, i da digne glas protiv represivnih aktivnosti koje primenjuju vlasti Belorusije. Stoga, Beograd i Banjaluka se time svrstavaju „u isti koš“, poručuje Altman.

Govoreći na istu temu, Igor Novaković, direktor istraživanja ISAC fonda, ukazuje da odluka EU „predstavlja u suštini proširenje restriktivnih mera, koje su uspostavljene još 2012, odlukom šefova diplomatija Unije“ i da se Srbija sa tim odlukama usaglašavala sve do 2019. godine.

– Dakle, mi smo restriktivne mere već primenjivali, i onda smo prestali. Moja je pretpostavka da postoje razlozi praktične prirode za to, poput očekivane predstojeće beloruske donacije četiri aviona „mig 29“ Srbiji. Srbija se ni 31. marta 2020. nije usaglasila sa obnovom restriktivnih mera, a potom i sa dve deklaracije EU, koje su objavile njihovu dopunu, a objavljene su u drugoj polovini novembra 2020. Tako da je situacija prilično očekivana, i ne verujem da ćemo imati neke veće posledice, pošto je situacija ionako problematična što se tiče sveukupnog usaglašavanja. Ali, Srbija se jeste usaglasila sa tri političke deklaracije u kojima su osuđeni postupci Lukašenkovog režima u avgustu i septembru prošle godine, i to je bilo vidljivo. Tako da očekujem da će u sledećem periodu, Srbija nastaviti da se ne usklađuje sa restriktivnim merama, ali je vrlo moguće da će se pridruživati političkim deklaracijama EU, ako ih bude, smatra Novaković.

Erki Bahovski, spoljnopolitički novinar i urednik iz Estonije, napominje za Danas da „naravno, Srbija i BiH treba da odluče kakvu će spoljnu politiku voditi“.

– Moguće da politički lideri u ove dve države ne žele da izgube deo birača pa se zato ne usklađuju sa odlukama EU o sankcijama. Takođe, podrška takvim merama protiv Belorusije značila bi gotovo automatski izazivanje ljutnje Rusije, a jasno je da ni Srbija ni BiH to ne žele. Ali, pitanje je koliko je održiva navedena spoljna politika – uzmimo samo primere Ukrajinu i Belorusiju, koje su pokušavale da „zadovolje“ i Rusiju i Zapad.

Naročito je Lukašenko bio taj koji je mogao da bude prijatelj sa Moskvom, ali kada mu je trebala pomoć Zapada, oslobodio je neke političke zatvorenike i Zapad je ponovo bio srećan. Isti je slučaj bio sa bivšim predsednikom Ukrajine Leonidom Kučmom. Obe države su se suočile sa revolucijama i Ukrajina teži integraciji sa Zapadom.

Beloruska opozicija se zalaže za dobre odnose sa Moskvom, ali značajno je napomenuti da opozicioni lideri žive na Zapadu. Dakle, ukoliko Srbija želi da se u budućnosti pridruži EU, nije mudro da ne podržava EU protiv Belorusije.

Ali, kao što sam već rekao, moguće je da ovde pitanja domaće politike odnose prevagu. Ipak, radi se o principima jer ono što se događa u Belorusiji naprosto je pogrešno – imali smo lažirane izbore, brutalnu represiju nad opozicijom (uključujući ubistva i mučenja), te korišćenje ruskih instruktora i bezbednosnih snaga, poručuje Bahovski.

 Izbegavanje konfrontacije sa Briselom

Predsednik Srbije nije zvanično čestitao pobedu Lukašenku na spornim izborima u avgustu, što je u diplomatskim krugovima protumačeno kao Vučićeva želja da izbegne konfrontaciju sa EU. Ipak, odnosi dve države ocenjuju se kao „odlični, iskreni i prijateljski“, a srpski zvaničnici ističu zahvalnost Belorusiji što nije priznala Kosovo.