Zašto Zapad ne podržava srpsku opoziciju?

Ovu ocenu za Radio Slobodna Evropa (RSE) iznosi Erik Gordi (Eric Gordy), profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu i stručnjak za jugoistočnu Evropu.

„Kad je u pitanju Kosovo – ne samo Kosovo, nego i Bosna i Hercegovina – u nekim trenucima se stvarno vidi da je opozicija još nacionalističkija od aktuelne vlasti i zašto bi onda neko ko hoće stabilnost u regionu podržao tu opoziciju?“, kaže sagovornik Radija Slobodna Evropa iz Londona.

Uprkos tome što opozicioni Savez za Srbiju već gotovo četiri meseca protestuje u više desetina gradova Srbije, tražeći ostavku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i drugih najviših nosilaca vlasti zbog, kako objašnjavaju, nasilja nad političkim protivnicima, pritisaka na institucije i medije, i pored toga što većina opozicionih poslanika bojkotuje rad srpskog parlamenta, Vučić odbija mogućnost dijaloga sa liderima opozicije koja učestvuje u protestima, kako je izjavio krajem februara u gostovanju na TV Prva.

Jednog od njih, Boška Obradovića, lidera desničarskog pokreta “Dveri”, redovno naziva fašistom, a drugu dvojicu, Dragana Đilasa, osnivača Saveza za Srbiju, i Vuka Jeremića, čelnika Narodne stranke, tajkunima, lopovima i lažovima. Poslednji put tokom posete Zrenjaninu prošlog vikenda.

Ni to što je Srbija nedavno na listi Fridom hausa (Freedom house), ugledne organizacije za merenje sloboda i demokratije u svetu, posle niza godina iz slobodnih pala u kategoriju poluslobodnih zemalja nije uticalo na popuštanje vladajućih krugova i otvaranje prostora za dijalog sa društvom i političkim protivnicima.

Promeni tona najviših čelnika vlasti u tretmanu medija i političkih rivala nisu doprineli ni poslednji izveštaji koji ukazuju na izostanak napretka Srbije na polju vladavine prava i temeljnih sloboda, poput ocena tela Saveta Evrope, GREKO (The Group of States against Corruption) u kojem se navodi da Srbija nije ispunila ni jednu od 13 preporuka na polju suzbijanja korupcije.

„Više im znači dogovor između Srbije i Kosova nego što im znači demokratija u bilo kojoj od zemalja u regionu. Ako je ikada i bila u prvom planu, demokratija je sada skliznula u drugi plan“, objašnjava tu okolnost Erik Gordi.

Na putu destabilizacije

Region Zapadnog Balkana ide u smeru destabilizacije, ocenjuje Zijad Bećirović, direktor ljubljanskog Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije, koji tim kontekstom objašnjava zašto izostaje zapadna podrška opozicionom Savezu za Srbiju.

„U postojećoj konstelaciji odnosa srpska opozicija, koju simboliziraju Boško Obradović, Vuk Jeremić i Dragan Đilas, nigdje i nikome ne može biti alternativa. Poznato je kakav je Boško Obradović, pokret ‘Dveri’ – radi se o ekstremno desničarskom pokretu koji se u mnogim aspektima može okarakterizirati kao profašistički, znamo politički put Vuka Jeremića i njegove stavove koji su u mnogo čemu retrogradni, a i hipoteku dosadašnje vladavine Dragana Đilasa i njegovog poslovnog imperija“, predočava Bećirović.

Lideri Saveza za Srbiju upornim protestima žele da delegitimizuju Vučićevu vlast, ali i da privuku pažnju sveta na svoje proteste u Srbiji. Otuda su se u poslednjih mesec i po dana sretali sa zapadnim zvaničnicima s obe strane Atlantika.

Tokom dvodnevne posete Vašingtonu, krajem marta jedan od osnivača Saveza za Srbiju Dragan Đilas i sekretar tog saveza Ljuban Panić imali su niz sastanaka sa američkim zvaničnicima na kojima su ih informisali o situaciji u Srbiji.

Na sastancima sa glavnim direktorom Nacionalnog saveta za bezbednost za Evropu i Rusiju Džonom Eratom, direktorom za evropske poslove Vilijamom Berklijem, kao i sa Metjuom Palmerom, zamenikom pomoćnika državnog sekretara, i predstavnicima Senata i Kongresa, kako je saopštio Savez za Srbiju, Đilas je istakao ugroženost demokratskih procesa u Srbiji, nemogućnost održavanja fer i slobodnih izbora i preneo stav tog dela opozicije da pod takvim uslovima na izborima neće učestvovati.

Ipak, da je parlament mesto gde treba da se raspravlja o političkim i drugim pitanjima, poruka je koja je krajem februara poslata iz kancelarije evropske šefice diplomatije Federike Mogerini.

Potom je pre nekoliko dana u Beograd stigao i evropski komesar za proširenje Johanes Han.

Iako su mu lideri Saveza za Srbiju preneli da se u Srbiji guše demokratija, ljudska prava i sloboda medija, kao i da se opozicioni poslanici neće vratiti u parlament, Han je, kako je posvedočila Aleksandra Jerkov iz Demokratske stranke, još jednom istakao potrebu da dijalog bude vođen u institucijama, ciljajući, kako je rekla, na povratak opozicionih poslanika u parlament.

Na sastanak sa evropskim komesarom nije bio pozvan lider „Dveri“ Boško Obradović, što je on propratio komentarom da ne bi učestvovao „u razgovoru sa Vučićevim bliskim prijateljima iz EU, koji podržavaju njegovo kršenje Ustava i uništavanje demokratije“. Kako je još kazao, to je Hanova poruka da Zapad ne stoji iza protesta „1 od 5 miliona“.

Nešto pre susreta sa Johanesom Hanom, čelnici Saveza za Srbiju sastali su se u Beogradu i sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvidom Mekalisterom, ali, po svemu sudeći, nisu od njega dobili očekivani feedback. Naime, Mekalister je govorio o značaju debate u parlamentu i ponudio da bude medijator u dijalogu između vlasti i opozicije, ali to taj opozicioni blok neće.

Početkom februara su se lideri Saveza za Srbiju Dragan Đilas i Vuk Jeremić sastali u Briselu sa predstavnicima Evropske komisije, sa kojima su razgovarali o političkim previranjima u Srbiji i zahtevima građana koji svake nedelje protestuju širom zemlje.

Nejasni stavovi o Kosovu i EU

Zapad u završnoj fazi dijaloga između Beograda i Prištine ne može da prihvati stavove lidera Saveza za Srbiju o Kosovu i evrointegraciji Srbije, ukazuje, međutim, Zijad Bećirović:

„Zbog toga je takav odnos Zapada prema tom delu opozicije, tim pre što ona nema jasne stavove ni o Rusiji, ni o rešavanju pitanja Kosova, ni o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, ni o situaciji u regionu. Radi se dakle o jednom heterogenom opozicionom savezu čiji je cilj samo da dođe na vlast, a u stvari ne znamo šta bi njen dolazak na vlast donio i Srbiji i samom regionu.“

Opozicija je po mišljenju Bećirovića, „ukrala“ građanske proteste jer želi da tako dođe na vlast, umesto da bude korektiv te vlasti u institucijama, u Skupštini Srbije. Vučić bi, kaže, sa svoje strane morao da nauči nešto iz građanskih protesta, da prihvati mnoge legitimne zahteve građana i da koriguje svoj način vladanja.

Erik Gordi ocenjuje da je jedan od razloga što se Evropska unija i Zapad ne bave mnogo demokratskim deficitima u Srbiji i to što Unija „ima i sopstvene probleme sa demokratijom i što se ne suočava baš najuspešnije sa autoritarnim vladama u evropskim državama kao što su Mađarska i Poljska, a o Sjedinjenim Državama bolje da uopšte ne pričamo – svi znamo kakva je administracija tamo“.

I konačno, ima još jedan razlog, a to je pitanje ko je uopšte ta opozicija u Srbiji jer ako je nekome stvarno stalo do demokratije onda nije mnogo verovatno da će podržati nekog Boška Obradovića ili Sergeja Trifunovića (lider Pokreta slobodnih građana, prim.aut.) – iz očiglednih razloga“, ocenjuje Gordi.

Dvojica pomenutih opozicionih prvaka prepoznatljivi su po oštrim verbalnim nastupima, koje, pak, vlast često koristi kao oružje u dokazivanju, kako navode, sklonosti svojih protivnika ka nasilju. Na drugoj strani su optužbe dobrog dela opozicije usmerene ka vlasti.

Takvo stanje stvari ostavlja aktuelnim pitanje mogućih promena kako na relaciji vlast-opozicija, tako i u odnosu posmatrača prema političkim snagama u Srbiji.