Zdravko Ponoš: Za Srbe i Albance važniji je Abazović od šeika i Trampa

To nije rezultat bilo čijeg strateškog promišljanja nego Vučićevog nepromišljanja. Šta god da je po sredi, ako bi posledica bila podizanje naših odnosa sa SAD na viši nivo, to svakako ne bi trebalo smatrati korakom u lošem smeru. Nažalost, kako je i sam Grenel priznao, najvažniji elementi vašingtonskog sporazuma ne tiču se ni odnosa Beograda i Prištine međusobno ni njihovih pojedinačnih odnosa sa SAD. Tiču se prvenstveno odnosa oba entiteta sa Izraelom, Kinom i Rusijom. Reklo bi se po meri Trampove izborne kampanje i uz ignorisanje Evrope. Ovako Zdravko Ponoš, potpredsednik Narodne stranke i bivši načelnik Generalštaba Srbije, odgovara na pitanje Danasa da li je „ekonomski sporazum“ koji su 5. septembra u Vašingtonu pred Donaldom Trampom potpisali Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti označio strateški zaokret u spoljnoj politici Srbije ka Americi.

* Kako vidite bliskoistočne elemente u sporazumu?

– Bliskoistočni problemi stariji su od pisane reči, a u njihovu komplikovanost ne mora da se poseže dalje od 100 godina. Kompleksnost srpsko-albanskih odnosa nije biblijskih razmera, ali vreme je pokazalo da nije jednostavna za rešavanje. Ne verujem u naivnost tvorca vašingtonskog papira da je imao nameru da ta dva mrtva čvora raspetlja tako što će ih upetljati u treći zajednički, a celu stvar podvesti pod kategoriju ekonomske normalizacije odnosa Beograd i Prištine. Element sporazuma koji se dotiču Bliskog istoka za Srbiju su ili rizični ili štetni. Rizično je bavljenje Hezbolahom na neprimeren način, u loše vreme i na neodgovarajućem mestu. Štetno je obavezivanje na premeštanje naše ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim suprotno rezoluciji SB UN, poziciji EU i našim spoljnopolitičkim interesima koji se tiču Kosova i odnosa sa arapskim i islamskim svetom. Nikakva takozvana normalizacija odnosa Izraela sa zalivskim monarhijama ne može da se koristi kao pokriće za Vučićevo proklizavanje u tu kaljugu. Najštetnije je svakako Vučićevo kumovanje na priznavanju kosovske državnosti od strane Izraela. Taj gest učinio je nemerljivu štetu našoj poziciji oko rešavanja kosovskog problema. Ceo taj bliskoistični segment sporazuma ilustracija je svođenja Srbije na samo još jedan od emirata UAE, ovaj put ne samo u poslovnom nego i u političkom smislu. Priština ima razloga da bude zadovoljna tim delom, Izrael svakako, Trampov izborni štab – to se podrazumeva.

* Ali postoji i značaj i domet sa srpsko albanske odnose…

– Verujem da je za razbijanje uzajamnih predrasuda, bolje razumevanje i bolje odnose između Srba i Albanaca mnogo značajnija politička pojava Dritana Abazovića, pa makar u Crnoj Gori, nego sva druženja i potpisivanja Vučića, Hotija i Trampa sve uz sasluženje Grenela, Dahlana i šeika Bin Zajeda.

* Sporazumom su pokrenuti neki razvojni i infrastrukturni projekti, dve strane su se obavezale i da obustave diplomatske aktivnosti suprotne interesima druge strane. Kako to tumačite?

– Ozbiljnost tog segmenta o razvojnim poduhvatima dobro odslikava stavka koja nije poslednja u tom delu, a ipak se zove „Dodatni bilateralni projekti“. Ako se neko nadao mini Maršalovom planu, sugerišem da prati trend našeg spoljnog duga. Ričard Grenel i Džordž Maršal se ne bi sreli na istom zadatku ni da je putovanje kroz vreme moguće.

Priština se obavezala da se na godinu dana uzdrži od lobiranja za članstvo u međunarodnim organizacijama. To je potpuno irelevantno, ionako ništa od članstva nije na vidiku, a i to lobiranje za Prištinu inače radi neko drugi ko je već uticajan član. Srbija se obavezala na jednogodišnji moratorijum u kampanji za otpriznavanje i trajno odustajanje od diplomatske borbe protiv bilateralnih priznanja kosovske državnosti i članstva u međunarodnim organizacijama. Ova tačka sporazuma je nesumnjivo najštetnija i proizvešće trajne i nepopravljive posledice. Sva režimska pravdanja su samo anestezija za njihovo glasačko telo i vređanje inteligencije većine građana Srbije, bez obzira kako gledali na kosovski problem.

* Ako se u obzir uzmu sadašnje unutrašnje i spoljnopolitičke okolnosti i one koje su vladale dok ste bili na čelu Generalštaba Vojske Srbije, mogu li se porediti tadašnja i sadašnja spoljna politika? Kada su, po vašem mišljenju, bili veći izazovi i „kome je lakše“?

– Sve se promenilo. I Srbija i svet. Teško je da se poredi koje vreme je teže. Svako ima svoje izazove, a nosioci vlasti koje niko nije molio da se prihvate tog posla, nego su se tukli za njega, treba da odgovore tim izazovima. Ono što je uporedivo je način na koji se vlasti nose sa izazovima svog vremena. Srbija je u periodu koji pominjete imala spoljnu politiku. Može da se polemiše o njenom pravcu i dometima, nekome je bila po volji, a nekome ne. U svakom slučaju, vođeno je računa o spoljnopolitičkim nacionalnim interesima, spoljna politika je institucionalno oblikovana i institucionalni i sinhronizovana sprovođena. Danas je urušen institucijalni kapacitet, a i onaj koji postoji ne koristi se. Spoljna politika u Srbiji danas je privatizovana kao i sve ostalo. A privatizacija je na nivou one kako je privatizovan IKL, Robne kuće Beograd i slično.

* Kako vidite otkazivanje vežbe Vojske Srbije u Belorusiji u kojoj se odvija postizborna kriza?

– Otkazivanje učešće na vežbi u Belorusiji je okasnela odluka sa ponižavajućim obrazloženjem koje je Vulin saopštio u vidu tužbalice. Vulin je javno priznao da je takva odluka doneta pod spoljnim pritiskom, a onda dosolio pričom o tome da se biralo – otkazati vežbu ili žrtvovati budućnost Republike Srpske, Kosova i svekolikog srpstva. Koherentna i institucionalno implementirana spoljna politika bi podrazumevala otkazivanje učešća na vežbi istovremeno sa pridruživanjem deklaraciji Evropske unije o izborima u Belorusiji, a to znači 11. avgusta. Umesto toga, vlast je tada saopštila nadu da Lukašenko neće zameriti Srbiji. Vežba je otkazana da bi se učinilo nešto po volji i Evropi nakon što je neprimereno ignorisana u vašingtonskom plesu po evropskom dvorištu.

* Kakve posledice očekujete?

– Lukašenko nema mnogo kapaciteta za retorziju, ali je verovatno da će se zakomplikovati isporuka modernizovanih aviona MIG-29 koja je najavljena za početak sledeće godine u vidu donacije Belorusije Srbiji, šta god to značilo. Značajnije pitanje je kako će Rusija čitati ne samo ovaj gest nego i odredbu vašingtonskog papira koji se odnosi na energetsku diverzifikaciju, a posebno činjenicu da je tim papirom Srbija širom otvorila vrata međunarodnoj afirmaciji kosovske državnosti. Za slučaj da je Rusija nameravala da konačnu cenu srpskog popuštanja jednog dana naplati nekim za sebe važnijim aranžmanom u Savetu bezbednosti UN, ne bi bilo neobično da neko registruje nepovoljan trend cene kosovskih akcija na međunarodnom političkom tržištu i da to uzme u obzir.

Kontrola štete

* Kako vidite najavu suspenzije našeg učešća u mirovnim operacijama?

– Razmatranje takve mogućnosti nema nikakve veze sa otkazivanjem vežbe u Belorusiji kako je to Vulin upakovao. Eventualna suspenzija našeg angažovanja u UN mirovnim misijama je motivisana procenom režima da je doveo u opasnost živote naših mirovnjaka u Libanu nakon što je olako i nesmotreno u Vašingtonu prihvatio da Hezbolah praktično proglasi neprijateljem Srbije. A Hezbolah je snažan, ne samo politički faktor, u Libanu. U nameri da konroliše štetu koju je napravio u Vašingtonu, režim pravi novu štetu po ugled Srbije, ovaj put u Ujedinjenim nacijama svodeći nas na nivo nepouzdanog partnera.