„Kao da živimo paralelnu stvarnost“: Zašto su žene sa sela koje trpe nasilje nevidljive?

Prema podacima na sajtu Femicid memorijal broj žrtava femicida od 2011. do 2023. na selu (159), manji je od broja žrtava femicida u gradskim sredinama (236), ali je i dalje poprilično velik.

Iako taj broj jeste manji, žene iz seoskih sredina se suočavaju sa velikim brojem specifičnih problema koji se u gradu ne javljaju u velikoj meri.

Govoreći o tome na koji se način žene na selu najčešće nose sa nasiljem, odnosno da li se odlučuju da prijave svog nasilnika, predsednica udruženja Žene za mir, Ljiljana Nešić kaže za Danas da vrlo malo žena koje su doživele nasilje to prijavi.

“Sramota, ekonomska zavisnost, strah od osvete od strane počinioca i nepoverenje u službe predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje”, kaže Nešić i kao dodatne prepreke za izlazak iz nasilja navodi rodne uloge, nejednak pristup obrazovanju i zaposlenju, kao direktne posledice patrijarhata.

Ona ističe da žene u seoskim sredinama često ne umeju da prepoznaju sve oblike nasilja niti da ih imenuju te da su tokom odrastanja uglavnom dobijale poruku da ćute i trpe.

“Kada bi zatražile pomoć dobijale bi odgovore poput “biće bolje, smiriće se, samo nemoj da ga ljutiš, nemoj da mu protivurečiš, muško je, mora da ima izduvni ventil, ćuti čuće komšije, neće moći deca da vam se udaju i ožene, imaš decu moraš da trpiš…” To su poruke koje žene u seoskim zajednicama dobijaju neretko i od svojih primarnih porodica”, navodi naša sagovornica.

Opisujući momente kada se žene koje žive na selu odlučuju da da prijave nasilje Nešić kaže da je za njih često nasilje samo kada budu pretućene pa usled povreda moraju da se jave lekaru.

“Za njih šamar nije nasilje! One su navikle da žive u nasilju, da budu podanice svojim partnerima, za njih je porodica svetinja, da su one te koje treba da budu poslušne i obavljaju sve poslove u domaćinstvu”, kaže sagovornica Danasa.
Ukoliko dugo trpe nasilje, tvrdi Nešić, žene iz seoskih sredina se obično ohrabre da potraže pomoć tek kada deca odrastu, zaposle se i odu.

“Kada vide da im je zdravlje narušeno i da više ne mogu da podnesu težinu života i tereta koji nose u sebi i na sebi. Tek tada se jave i potraže podršku i pomoć”, naglašava naša sagovonica.

Kao dobru vest Nešić ističe da je njena organizacija ove godine zabeležila porast žena iz seoskih sredina koje su odlučile da prekinu nasilje i pokrenu brakorazvodne parnice i dodaje da to daje nadu da se svest žena menja, “ali ne dovoljno i ne tako brzo”.

Ona ističe da se u društvu javila i nova kategorija – kategorija “nevidljivih žena”.

“Naučile smo da žene koje žive u seoskim sredinama, koje su udaljene od grada, teško žive, nebezbedne su, zaboravljene od svoje dece, države i društva u celini. Izašle smo iz naše zone komfora, videle kako žive neke druge žene. Žene koje nemaju sve ugodnosti koje pruža grad. Ostao je gorak ukus u ustima što se tiče pojedinih sela. Kao da živimo paralelnu stvarnost”, kaže naša sagovonica i dodaje da te žene žive u “nehumanim uslovima, nedostojnim jednog ljudskog bića”
Govoreći o specifičnosti seoske okoline, Nešić kaže da je veliki problem – diskriminacija.

“Nemaju dostupne ambulante, nemaju specijaliste, niti pristup dijagnostičkim metodama kao u većim gradovima, nemaju prevoz, apoteku, neka od sela nemaju čak ni mrežnu pokrivenost mobilnih operatera. Hitna pomoć ne izlazi na licu mesta u slučaju povrede, službe hitne pomoći, uglavnom služi da prevozi povređene do Leskovca. Ako i dođe do povrede ili ako postoji neka hitnost u toku noći, ne smeju da probude dežurnog lekara”, kaže Nešić opisujući situaciju na terenu u selima u okolini Leskovca.

S obzirom na to da se ženama ne veruje kada govore o nasilju, tvrdi naša sagovornica, žene često ga često ne prijavljuju, a i kada ga prijave, veoma često odustaju zbog dužine trajanja sudskih postupaka, zbog nepoznavanja procedure i nesaradljivosti samih relevantnih instuitucija.

Kulturne norme i stavovi takođe doprinose rodnoj nejednakosti i nasilju nad ženama.

“Šest od deset žena veruje da je porodično nasilje nad ženama privatna stvar, a skoro četvrtina smatra žrtvu odgovornom ili veruju da one preuveličavaju tvrdnje. Ova uverenja doprinose rodnoj nejednakosti i stvaraju okruženje u kojem se toleriše nasilje nad ženama”, pojašnjava Nešić.

Odgovor naše sagovornice na pitanje u kojoj meri su žene u seoskim sredinama upoznate sa svojim pravima i time šta mogu da urade ukoliko trpe nasilje nije optimisitičan.

“One nemaju saznanje o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Dugogodišnje iskustvo rada udruženja Žene za mir u lokalnim zajednicama, uključujući i seoske sredine, svedoči da ženama koje žive u selima nedostaju informacije”, kaže Nešić i dodaje da im te informacije nisu ni dostupne kao ženama koje žive u gradskim sredinama.

Zbog toga je to udruženje u svih pet leskovačkih opština uspostavilo “Punktove podrške” gde su ženama dostupni materijali sa informacijama gde i kome mogu da se obrate kada im se dogodi nasilje.

Da bi se ovo promenilo, ističe Nešić, potrebno je poboljšati rad službi za pružanje pomoći, kao i međusektorsku saradnju.
“Nedovoljno je dostupnih službi za pružanje pomoći ženama i potrebno je poboljšati njihovu konzistentnost i kvalitet rada. Postoji potreba za pružanjem usluga ne samo od strane javnih ustanova, već i od specijalizovanih udruženja i ženskih organizacija”, naglašava ona.

Jedno od bitnijih pitanja jeste i u kojoj meri javne institucije pružaju podršku ženama iz seoskih sredina i koliko su uspešne kada se radi o detektovanju i sprečavanju nasilja.

“Možda i postoje, ali mi ih ne vidimo”, kaže kratko Nešić.

Ona dodaje da postoje nedostaci u primeni zakona ali i u prikupljanju podataka.

“Identifikovan je nedostatak u prikupljanju podataka i istaknut značaj planiranog razvoja i primene jedinstvene baze dobro zaštićenih. Žrtve nisu dovoljno zaštićene tokom sudskih postupaka, a postoji i potreba za usavršavanjem profesionalne obuke zaposlenih”, ističe Nešić.

Kako naglašava, iako je aktuelna zakonska regulativa manjkava, ona omogućava zaštitu žrtvama, ali je sa druge strane primena zakona “neujednačena i podložna različitim tumečenjima”.

“Država i državne institucije su odgovorne da istraže svaki slučaj u kome je došlo do propusta, da o rezultatima tih istraga obaveste javnost, da se uputi javno izvinjenje žrtvama i članovima njihovih porodica, nadoknadi šteta koja je nastala nečinjenjem zaštite, i da profesionalci koji su napravili propust snose ličnu i profesionalnu odgovornost”, zaključuje Nešić.