Žigmanov

Otkud ja iznebuha u jednoj posve drugoj priči pitam se i sada, ali šta god, mislim da je prigovor Tomislava Žigmanova nefer, a i da sam ja – slobodan sam to reći – možda poslednji kojemu se takav prigovor može uputiti. Naprosto, ono što Žigmanov kaže nije tačno. Ima živih Hrvata, i u Vojvodini i prognanih u Hrvatskoj, koji mu mogu – ako mu je to doista potrebno – posvedočiti o pažnji sa kojom sam pratio njihov položaj. Međudržavna komisija za manjine suštinska je, međutim, tačka za ovo o čemu pričamo. Tamo ima mene, ali nema Žigmanova. I sad, ako on nije pratio, ili nije mogao pratiti njen rad, to ne znači da toga rada nije bilo. Nisam bio zadovoljan postignutim, ali to je opet drugo pitanje. Današnje priče ipak važnije su od ovih memoarskih. Hrvatsko insistiranje, između ostalih, da se Hrvatima u Srbiji omoguće oktroisana poslanička mesta (onako kako su ona data Srbima u Hrvatskoj) s pozivanjem na to da to stoji u međudržavnom ugovoru, pristup je koji je krajnje usiljen. Neka se pokaže rečenica u kojoj to piše! Naravno da je nema, i onda izgleda kao da se ide na to: ne da se Hrvatima ovde izbori nego da se Srbima tamo uzme pravo. Ali, svađalačka retorika nikad neće popraviti ove probleme. Napisao sam pre neki dan ovde (očekivao bih da je to Žigmanov podržao) da se posebno pažljivo moraju razmatrati manjinska pitanja. Ona sad sa Akcionim planom Vlade i pregovorima o poglavlju 23 dobijaju i jedan dodatni okvir. Posveti se, eto, g. Žigmanov tome, i ne gubi vreme sa jednim bivšim veleposlanikom.