Bliski saradnik Zorana Đinđića za Danas: „Đinđić je tresao svako drvo… Danas bi imao 72 godine, ali bi po duhu i energiji bio bi življi od svih opozicionara“

Politička pozadina koja je obuhvatala krivične prijave i protiv političara, pre svih bivšeg premijera i lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, potom Nebojše Čovića i Velimira Ilića, koje su podnele majka i sestra ubijenog premijera, nikada nije rasvetljena.

Prema rečima sagovornika Danasa Siniše Nikolića, bivšeg šefa kabineta Zorana Đinđića (od 1996. do 2001, a kasnije i njegov saradnik za investicije i direktor Direkcije za zemljište Grada Beograda) da su ovi slučajevi procesuirani i da obelodanjeni pravi nalogodavci ubistva premijera, danas bi društvena i politička situacija bila bitno drugačija.

– Politička pozadina atentata na ubistvo Zorana Đinđića nikada nije rasvetljena, zato što su akteri koji su došli posle njegove smrti bili dosta intertni u odnosu na to, odnosno na utvrđivanje pravih nalogodavaca. Jasni su razlozi za to. Nažalost, u to ubrajam i Zoranove saradnike, koji su posle njega došli da upravljaju zemljom. Mislim da se to moglo tada, ali pretpostavljam da su razni kompromisi doveli do toga da se ne ode do kraja – kaže Siniša Nikolić.

Čini mi se da danas 21 godinu posle ubistva, dodaje, ne bi bilo stanje u zemlji takvo kakvo jeste, da se odmah posle njegove smrti i akcije Sablja nastavilo do kraja i da se došlo do pravog nalogodavca.

Nakon decembrarskih izbora prošle godine, izborne krađe od strane režima Aleksandra Vučića, oštrih reakcija EU i međunarodne zajednice koje su prepoznale izborne mahinacije, te ujedinjavanja opozicije u zajedničkoj borbi protiv vlasti, prepoznavanje sličnosti između 2023. godine i 1996. godine postalo je reference za pokušaje razumevanja aktuelnosti.

Naime, nakon niza masovnih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda. Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju „Zajedno“, koja se raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.

– Različite paralele mogu da se izvuku a naročito paralele sa izbornom krađom 1996. godine. Tada se dogodio i veliki protest Beograđana koji je trajao mesecima i protegao se i u 1997. godinu. Taj pritisak je primorao Slobodana Miloševića da prihvati mešanje evropskih faktora, da usvoji leks specijalis i da prizna poraz i da je došlo do krađe. I, na neki način, potpiše sebi odlazak sa političke scene, jer je bilo jasno svima koji su učestvovali na tim izborima da će Beograd presuditi i republici u jednom trenutku.– priča za Danas Siniša Nikolić.

Naravno, dodaje, posle te pobede došlo je do sankcija i do bombardovanja zemlje, pa promene nisu mogle da se odvijaju onoliko brzo kako je Đinđić zamišljao da će se desiti.

Nego je taj period prolongiran na tri godine kasnije.

– Međutim, izvesno je da se to ne bi ni dogodilo da nije bilo pobede u Beogradu. Ono što je bilo ključno tada za pobedu opozicije u Beogradu, bio je, po prvi put jedan širok front opozicionih stranaka, pre svega, njihovih lidera. Narod je to i očekivao da se oni najzad skupe na jednom mestu i povedu u promene. To se desilo tako što su Zoran, Vuk Drašković i Vesna Pešić odlučili da zakopaju sve ratne sekire, odnosno da krenu u zajedničku borbu protiv jednog neprijatelja, koji je pravio problem svima njima kao i narodu – opisuje događaje Đinđićev blizak saradnik i neposredni svedok tog vremena.

Druga ključna stvar se sastoji u tome što je opozicija prvi put obavila odličnu kontrolu izbora, kaže dalje.

– Đinđić je tu imao jako veliku ulogu. Shvatio je da kontrola izbora može da ukaže na krađe za koje smo svi znali da se događala. SPO je imao tada najjaču infrastrukturu i oni su tu kontrolu najbolje pokrili. Uhvatili su Miloševića u krađi i ta krađa je izneta pred javnost. Treći okidač koji je doveo do smene režima bio je izlazak na ulice. Sjajno organizovan od strane opozicije. Shvatili su da narod ne želi da prihvati da pokraden, ali su uspeli da to toliko dugo drže jer su gotovo svaki dan organizovali nove akcije i performanse – kaže Nikolić.

Recimo, priča za Danas dalje, samo jedan dan se objavi da će se svim taksistima pokvariti automobili, pa su taksisti prihvatili takav način otpora, ostavljali svoje automobile i blokirari centar grada.

– Onda su se uključivali bubnjari, pa građani lupajući u šerpe… Civilni sektor, koji je bio jako važan. Ja sam u to vreme bio mladi advokat i sećam se da smo štampali bedževe na kojima je pisalo: „Tužim i ja vas“. Aludirajući na izjavu Slobodana Miloševića na jednom od mitinga: „Volim i ja vas“. Lekari su izlazili, ljudi iz adminitracije, masovno nezadovoljstvo nije moglo da se drugačije završi nego priznanjem poraza – kaže Siniša Nikolić.

„Zoran Đinđić je bio toliko uporan i hrabar…“

Da mi je neko rekao da to može ponovo da se dešava, ističe, da će opet u srcu Evrope da se to dešava, ne bih mu verovao, da će se dogoditi ovakve mahinacije o izborima.

– Ovog puta, nažalost, opozicija nije bila toliko spremna da odreaguje na vreme. Znalo se da se dešava seoba Srba, svi koji žive u gradu duže znali su da se nešto dešava u njihvom zgradama i tada je opozicija morala da reaguje, pre izbora. Da svojim aktivistima da zadatak da idu od vrata do vrata, da se raspituju kod komšija, ko tu živi, pa da upoređuju spiskove…, čime bi već pred izbore mogli da ukažu na to šta se sprema kao epilog – smatra sagovornik Danasa.

Naravno da bi to bilo mnogo jače nego što se sve to objavilo posle izbora – kaže.

– Ali, sada ima vremena. Sada se zna na šta je igrala vlast. Ima se sada dovoljno vremena da se krene o vrata do vrata u kampanju. Da je Zoran danas živ imao bi 72 godine, ali mislim da bi bio duhom i po energiji življi nego mnogi od ovih aktera koji pokušavaju da promene društvo. Tresao bi svako drvo, bukvalno bismo imali svi neke zadatke… Ni tada nismo imali pristup medijima… Ali, mi smo organizovali studente. Danas nemate interakciju sa mladima. Snaga koje se Milošević najviše plašio bili su studenti. To je posle preraslo u Otpor, dakle nadvisilo je ideju opozicije – prepričava za Danas Siniša Nikolić.

Kako dodaje, „u to vreme smo dobijali ozbiljne pretnje da se sprema napad na opozicione lidere, da se planira njihovan likvidacija“.

– Bilo je za očekivati da će se povlačiti lideri opozicije, da će smanjiti svoj aktivizam. Zoran je, međutim, bio toliko uporan i hrabar da je izlazio na prozor sedišta Demokratske stranke koja je bila na Terazijama, tako što su ga kanapima oko struka i rukama pridržavala dva, tri momka da on može da izađe što više.. Da ga vidi narod. U jednom trenutku, isporovociran šta više da kaže, izgovorio je: „Mogu da nam po*uše“ – prepričava Siniša Nikolić.

On je progovorio na jeziku mladih ljudi…, napominje.

– Od tog momenta bilo je jasno da će protest samo da se pojača, a nikako da slabi.