„Vučić odustao od ideje velikog kontramitinga“: Analiza Zorana Panovića za Demostat

Angažuje se logistika i prinuda stranke i javnog sektora, narod na revers se potrpa u autobuse i potom se dogodi. Inače, to „dogodio se narod“, rekao je pisac Milovan Vitezović u zenitu Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ na velikom mitingu na beogradskom Ušću 19. novembra 1988. godine. Odnos spontanog i prinudnog u ovim Vučićevim masovkama na strani je prinudnog, što ne znači da Vučić nema veliku podršku u društvu, ali ona je uglavnom pritajena. Ima tu mnogo iskrenih pristalica, ali i onih ketmanovski potuljenih. Mnogo više od onih koji bi samoinicijativno išli da podrže vođu.

Sada, nakon događanja antilitijumskog naroda, Vučić je odustao od prakse velikog kontramitinga. Ako bi bili cinični, mogli bi zaključiti da je poslušao starog saborca Aleksandra Vulina koji mu je savetovao da ne ponavlja Miloševićeve greške. Još ciničniji bi bili ako bi rekli da Vučić strahuje da se opet sa narodom ne dogodi kao prošli put onakva ili gora kiša koja je od projektovanog populističkog spektakla napravila relativni fijsko. Realnije je da se ozbiljno i nije razmišljalo na tu temu iz prostog razloga što je čak i u ovakvom sistemu vlasti teško naći baš pristalice koje će da nose parole tipa „Živeo litijum!“, i skandiraju u to ime, a da to ne bude tragikomično. Bilo bi besmisleno i da se pravi neka repriza Svesrpskog sabora koji litijum – pitanje svih pitanja – nije pomenuo ni u jednoj od 49 tačaka pompezne Deklaracije.

Tek bi bilo kontraproduktivno da Vučić u antilitijumski narod pošalje svoje ministe za narod, na primer Milicu Đurđević Stamenkovski ili Aleksandra Vulina, da objašnjavaju tom narodu prednosti kopanja litijuma i da ga istovremeno odvrate od učestvovanja u „pokušaju Majdana“, u „obojenoj revoluciji“. I to je glupo jer dobar deo ljudi na tim protestima upravo želi Švabe da pošalje tamo gde je desničar Miša Vacić  jednom u tom kraju blizu Cera, i sadašnjih litijumskih toponima, objašnjavao slikovito gde će da pošalje izdajničku opoziciju. U Drinu. Baš kao Austrougare nekad. Odnosno preko Drine. S tim što 1914. tamo još nije bila Republika Srpska pa ni Drina još nije bila metafora za reku koja spaja, a ne deli, za reku koja uslovno teče po sredini srpskog sveta.

I Vulin i uticajni naprednjak Vladimir Đukanović, prozivaju pre članstva stranačke funkcionere što opet ostavljaju Vučića da se gotovo sam bori za Srbiju. Trenira se homogenizacija stranke i indirektno se podsećaju stranački funkcioneri i ministri da su oni bez Vučića ono što i jesu – nebitni. Stranački funkcioneri i ministri i sami šire nihilizam da su bez šefa niko i ništa. Tačno je da neki od njih, kad je malo nezgodnije umeju i da se pritaje. Možda se i sad poneko pritaji oko litijuma, jer nije popularno, ali ima mnogo ovde i fingiranja. Pretenciozno je reći da postoji neka kritična masa ministara koja je protiv kopanja. Koja ne veruje u budućnost i „kvantni skok“. Ako je Vučić za kopanje. Da je tako, i da samo neko zaista solira, Vučević bi sproveo hitnu rekonstrukciju. Ovde se ipak taktički fingira nejedinstvo u Vladi, kao što se, paralelno sa zastrašivanjem aktivista i učesnika protesta, taktički forsira narativ da je na velikom skupu protiv kopanja litijuma u Beogradu bilo i naprednjaka, pa da ih ima i po skupovima po manjm mestima.

Evo primera: Pre neki dan jedan naprednjak mi kaže da na skupovima „ima i naših“, pa mi za dva dana drugi naprednjak (koga sam konsultovao radi provere) kaže – „onaj je bio u pravu kad ti je to rekao – bilo je i naših“. Razlika je u tome što od ova dva naprednjaka jedan zna da nije bilo „njihovih“ (sem po zadatku koji nije obezbeđivanje masovnosti), dok drugi misli da je zaista bilo „njihovih“. Pitanje je da li su predstavnici takozvane ekstremne desnice na mitinizima „naši“ ili „njihovi“? Ubeđivanjem svojih, Vučić će ubediti i one koji nisu njegovi a koji su zavedeni. Od naprednjačkog raspoloženja protiv litijuma (koga ima), do odlaska na antilitijumske skupove za koje bi nekorektno bilo reći da nisu i dominantno antivučićevski, je korak od sedam milja. Mada i to se lakše da zamisliti od Vučevićevog ministra koji gunđa bar u bradu protiv litijuma, a da bi istovremeno bio spreman da sutra bude ministar u prelaznoj vladi. U onome što Vučić možda najviše prezire kao opciju razrešenja političke krize u Srbiji.

Zbog pipavosti teme, za koju bi kabasti kontramiting bio kontraproduktivan, Vučić se opredelio za terensku kampanju. Interesantan je bio prvi skup tog tipa u Malom Zvorniku. Tu je, za razliku od zastrašivanja, na delu dodvoravanje narodu, sem kad ga narod željan boljeg života, ponekad iznervira pa Vučić, koji želi da pomogne, ali na ovoj vrućini ipak nije Deda mraz sa parama Siniše Malog i asfaltom Zorana Drobnjaka u vreći, mora da reaguje svojim cinizmom. To gostovanje bila je i jedinstvena fokus grupa koju demografski i politički možemo većinski okarakterisati kao prosečne pristalice Vučića (antilitijumski aktivisti su pozvani ali se nisu odazvali jer smatraju da je to farsa). I ovaka relativno kontrolisan skup, direktno prenošen na nacionalnim TV fekvencijama, pokazao je probleme sa kojima se suočvaju građani na lokalu, pokazao je i siromaštvo, kao i nezadovoljstvo radom lokalne samouprave. Stvarnost nije uvek lako zapušiti.

Tema rudarenja litijuma otišla je u drugi plan, a Vučić je opet morao da obećava puteve, jer i građani znaju ko rešava probleme. Ovakvi direktni razgovori sa narodom nose i izvesnu dozu rizika za vlast. Mogu da ogole stvari. Ima i naroda u Srbiji koji bi da iskoristi šansu da dobije put, a da ne promeni mišljenje oko litijuma (trajnu zabrinutost). I u Malom Zvorniku su se po ko zna koji put pokazale  tačne reči Milutina Mrkonjića koji mi je davno rekao da narod najviše voli kad se puši asfalt, i to najviše vole one male valjkove jer ti obično nešto asfaltiraju što im je blizu kuće.

Dobra posećenost antilitijumskih skupova u unutrašnjosti pokazala je da narod koji nema N1 i Novu S ume da se informiše ako oseti da mu je nešto jako bitno. A ovo oko litijuma je sigurno bitnije od nekih drugih tema kad nije bilo masovnosti, jer verovatno nekome nije bilo bitno zato što ga nije doticalo preterano. Jednostavno falila je šira društvena svest. I uvek je zgodno reći da fale N1 i Nova S. Da se strah (koga realno ima) koristi kao izgovor za oportunizam (koga je najviše). I u tome je kvaka zašto smo ovde gde smo. I gde idemo. A upravo idemo ka taborskom dvopartizmu.