Afrika (1): U traganju za izvorom Nila

Bilo je to stari, predratni karabin, sličan našem JNA-ovskom M48. Predostrožnost koja mi je ulila poverenje, ali koja se pokazala nepotrebnom i tada i tokom boravka u ovoj večito zelenoj zemlji. Stigao sam tamo i da posetim familiju gorila Oruzogo u Bivindi neprohodnom nacionalnom parku – glava ove četrnaestočlane porodice daje vam o poseti valjanu potvrdu – i da konačno vidim izvor Nila. To je fascinantna reka; na jednom od mojih prvih putovanja stigao sam Nilom do Asuana, dalje se nije moglo. I evo me sada na malo prometnom putu ka gradu Đinđa, na severnom vrhu jezera Viktorija. Put je okružen plantažama šećerne trske i čaja; jezero ostaje iza mene, da bi se ponovo pojavilo na kraju ovog puta, u obliku uskog zaliva, iz koga ističe ogromna vodena masa reke Nil.

Nekada je ovde Nil formirao vodopad, prvi od mnogobrojnih kojima je savladavao visinsku razliku od izvora do ušća. Okolni stanovnici su taj vodopad zvali Izamba ili prosto „stene“. Prvi Evropljanin koji je „otkrio“ istok reke jula 1862. godine, DŽ. H. Spek, nazvao je ovaj vodopad Riponov, a zaliv Napoleonov, zavređujući tako zlatne medalje engleskog i francuskog geografskog društva, koje se i danas dodeljuju za izvanredna geografska otkrića (isti je nekoliko godina ranije „otkrio“ i Viktorijino jezero). Ma koliko se danas lako stizalo do izvora Nila, njegovo „otkriće“ bilo je jedan od grandioznih poduhvata istraživača koji su, najčešće pešice, savladavali ogromne prepreke i ispisali neke od najlepših avanturističkih stranica u istoriji.

Prilaz istoku Nila obeležen je kamenim diskom, u kome su uklesana imena nekih država, najverovatnije članica Komonvelta (nema Srbije). Spuštanje na obalu, kroz špalir prodavaca suvenira, vodi ka skromnoj table, na kojoj je ispisana istorija „otkrića“ i pruženi osnovni podaci o toku Nila. Nedaleko je skroman spomenik Mahatmi Gandiju, koji je ostavio zaveštanje da mu se ovde razveje deo pepela; ostatak uz druge velike reke. Na suprotnoj obali nalazi se obelisk na mestu gde je Spek prvi put video reku. Malo dalje, pivara Nil.

Sam istok reke smiren je izgradnjom hidrocentrale sredinom prošlog veka, ali se još uvek može videti snaga vode. Nema više onog pejsaža kojeg je Spek opisao u svom dnevniku; ostali su samo vrhovi stena i ostrvaca na kojima su se nekad nalazile ribarske kolibe i „sunčali krokodili“ i poneki ribarski čamac. Posmatram kretanje vode: ako bih, na primer, poslao po njoj poruku Draganu Biseniću, ambasadoru u Egiptu, čija se rezidencija nalazi na (posle Kičenerovog ostrva u Asuanu) najlepšem ostrvu na Nilu , kairskom Zamaleku, kada bi je on dobio? Ovde kažu da je Nilu potrebno tri meseca da stigne do ušća, ali do Sredozemnog mora stigne samo pet procenata ovdašnje vode.