Afrika (4): Voda crvenija od neba

Džipom jurimo savanom. Svež vazduh ranog jutra mrsi suve vlati trave. Ustali smo u tri sata ujutru da stignemo na pojilište kad su sve životinje na okupu – i jedino na tom mestu mirne i bezopasne. Jedino smo mi nemirni i uzbuđeni; užurbano spremamo kamere i aparate.

Pojilište podseća na manje jezero. Voda je crvenija od neba – džip usporava; lagano i u velikoj tišini prilazimo.

Ugledah ogromna jata ružičastih flamingosa, gnjuraju svoje lepe glave, pelikani sa velikim gušama bili su već siti, male bele čaplje su se jedva videle pored zebri i zastrašujućih bafala (bizona). Uz snažnu riku slonovi su usisavali vodu surlama prskajući se. Mnogo znanih, i prvi put viđenih, životinja, nalazilo se na istom mestu bez imalo neprijateljstva.

Razlog je – sve su bile site. Na opšte negodovanje Kristofer okrete „džip“ i pođe u suprotnom pravcu. Iznad planine se pomaljalo ogromno crveno sunce. Na suvim granama račvastog drveta čuče velike ružne ptice. Marabu, lešinar, je čistač prirode. U toj ulozi smo ga viđali kasnije, svojim ogromnim kljunom kidao je meso sa lešina.

„A sada, tražimo nosoroga“, reče Kristofer, zaustavi se iza grma ruže.

„Sve turističke grupe, kao i pojedinci, prijavljeni su u Najrobiju“, šapuće: „Tačno se zna vreme kad izađu iz grada, a preko radio veze se sazna i vreme dolaska u određeni lodž. Ako iz bilo kog razloga ne stignu, specijalno obučene ekipe kreću helikopterima u potragu, sem tehničkih stvari nema drugih nezgoda… naravno, izuzeci su pojedinci, kao – Nemci, Amerikanci, koji iznajme vozilo i vodiča i sami krstare savanom. Vrhunac uživanja im je provesti noć u divljini pored upaljene vatre. Često nam se dešava da posle toga pronađemo „džip“, ostatke vatre i – dva kostura…“

Kristofer naglo prekida priču i stavlja prst na usta. Tišina, šiblje se pomera… Prvo ugledah rog kao od kamena, pa oko, i najzad životinju koja svojom veličinom premašuje sva moja očekivanja.

„Ukoliko nas primeti, može rogom da prevrne „džip“, šapuće Kristofer. Zaustavljamo dah. Zemlja tutnji dok prolazi pored nas. Sad je sasvim blizu, osećamo podrhtavanje džipa… Vreme prolazi kao večnost, dok se udaljava ne primetivši nas. Najednom se razleže strašan vrisak iza mene. Mislim da nam je svima srce stalo. U panici svi vrištimo:

„Sve je u redu!“, Kristofer vlada situacijom, dok smo, napetih nerava, posmatrali nosoroga, mnoštvo malih majmuna se popelo na krov vozila – Desilo se da je jedan skočio na gola leđa naše saputnice, baš kad je situacija bila najnapetija. Dugo nam je trebalo da se smirimo, a onda i da ih se rešimo, pošto su u međuvremenu svi ušli u vozilo.