Ajnzideln (2): Svet alpskih magli

Fasada mu je švajcarski negovana, besprekorno obnovljena. Na prvi pogled imam osećaj da sam pred nekom novosvetskom kopijom evropskog baroka: ne tako redak utisak u ovoj zemlji, ponosnoj na svoju tradiciju i istovremeno željnoj da bude savršeno uređena i bezuslovno napredna. Ove dve težnje, sjedinjene u helvetskoj etici, esteski su teško spojive. Stari mudrac možda ne mora biti pogrbljen, ali mora imati belu bradu. U Švajcarskoj, on je uredno brije ili farba. Možda je taj manjak patine u ovoj zemlji ono što privlači posetioca iz Novog sveta ili sa Dalekog istoka: liči mu na njegovu viziju stare Evrope, nastalu daleko od nje, u oblacima i senkama dvadesetog i dvadeset prvog veka.

Ušavši iz glatkog zimskog sivila u manastirsku crkvu, svet se menja. Iza kapele sa crnim Bogorodičinim kipom blista raskoš boja na blještavoj belini. Braća Azam su bila ovde i za sobom ostavila sjaj nemačkog poznog baroka. Barijera u hramu učtivo ali odlučno odvaja molitvenike od običnih posetilaca. Ima i jednih i drugih, ali može li ih čovek zaista razlikovati? Ulaze i izlaze, ostaju iza barijere, prolaze pored nje. Kao da sam na jedinom mestu u gradu na kojem ima ljudi i boja. Manastir Ajnzideln je ipak mesto života, ne mesto razgledanja.

Dugim i hitrim koracima obilazim manastir, no moj ophod traje duže nego što sam mogao i da zamislim. Prostranstvo koje samostan obuhvata – veće od moskovskog Kremlja i pekinškog Zabranjenog grada uzetih zajedno – ne očekuje se u malenoj Švajcarskoj. Veo magle se pomera sa mnom kao zvono od mlečnog stakla. Iza njega nazirem polja po kojima se, možda, po nekom lepšem vremenu, juri i šepuri ždrebad manastirske ergele, najstarije u Evropi. Za sada, ni konja, ni ljudi; samo smrznuta zemlja i snežni tepisi tu i tamo prostrti po njoj.

Sklanjajući se od hladnoće, na zadnja vrata ulazim u manastirsku školu. Kroz hodnike obeležene drevnom i dostojanstvenom arhitekturom samostana, vraćam se prema glavnom ulazu i hramu. U amfiteatru, duvački orkestar proba aranžman neke zaboravljene pesme; po hodnicima učenici, knjige, sveske, čak i jedna gajba puna jabuka… Nisam više u poseti manastiru. U svetu sam koliko neverovatnom i u sebe zatvorenom, toliko običnom i svakodnevnom; u samostanu sam u kojem se čuvaju rani prepisi Boetija i Jevsevija Kesarijskog, gde je nastao jedan od najstarijih muzičkih rukopisa Zapada; ali sam i na mestu na kojem mladići i devojke, neki možda i trideset godina mlađi od mene, upijaju svakodnevna znanja našeg doba, vode razgovore, jedu jabuke. Znam gde se nalazim, ali sam pomalo i zalutao: doživljaj blizak snu.

Onirički put kroz ajnzidelnsku gimnaziju vodi me ka zapadnom izlazu iz manastirskog kompleksa. Nedaleko od ulaza u hram izbijam ponovo u svet alpskih magli. Tih i zbunjen dubokom prošlošću i bogatom budućnošću koje sam susreo, zaobilazim glavno stepenište i vraćam se u gradić jednom od sporednih ulica, ispod manastirske šume. Ajnzideln sam osetio više nego što sam ga, obavijenog maglama, mogao videti.