Ajnzideln: Zdanje skriveno u magli

NJihovo mesto zauzeli su, s jedne strane, prostrani i udobni ali retko u bilo čemu preterani patricijski dom, a sa druge: ćutljivi i moćni rimokatolički samostan. Ajnzideln je najmonumentalniji od ovih potonjih.

Vedute baroknog manastirskog zdanja na južnjački prostranom trgu, čitavog benediktinskog grada koji lebdi nad šumama, mamile su me uvek iznova da otkrijem ovaj kutak Italije na severnoj strani Alpa. Odazvao sam im se tek početkom ove godine, jednog lenjivog i tihog januarskog jutra. Voz iz Lucerna za Sankt Galen probijao se laganim, predalpskim tempom između obronaka planine Rigi i Cuškog jezera. Ne ropćući, kao hodočasnik, uspeo se do mesta očiglednog imena: Zatel – Sedlo. Tu su negde, na Morgartenu, nekada, navodno… švajcarski ratnici potukli vojvodu Leopolda Habzburškog: da li je bitke zaista bilo ili nije – čak i to ostaje pod koprenom prošlosti. Teške, sive alpske magle pale su od tada mnogo puta po sedlastoj visoravni. Danas dočekuju i mene. Da li se vozim kroz arktičku tundru ili po švajcarskim brdima, da li sam u četrnaestom ili u dvadeset prvom veku, kroz prozor voza se ne može razaznati. Pošao sam na put da u Ajnzidelnu vidim krajičak latinskog Juga, a nailazim na neki preuranjeni, germanski Sever koji krije sve što od putnika može sakriti: predele, ljude, živote.

U Biberbrugu čekam lokalni voz za Ajnzideln. Dalje od staničnog parkirališta jedva da se nešto može nazreti. Tmina dana i švajcarska zima gone me u čekaonicu. Prostorija prazna, naizgled neukaljana, nalik na sobu za saslušavanje. U jednom uglu: konzerva piva i flaša nekog osvežavajućeg pića za koje nikada nisam čuo. Zelena plastika i sivi lim između prozora i belo okrečenog zida; boca i limenka pohranjene u sterilnoj biberbruškoj čekaonici po maglovitom zimskom danu sažimaju svu samoću koju sam u Švajcarskoj do sada video i osetio – a prilika za susrete sa njom ima dovoljno u ovoj zemlji bogatstva i blagostanja. Izlazim ponovo na peron. Malobrojni putnici stoje što je dalje moguće jedan od drugoga, niko ne ulazi u čekaonicu. Mogao bi možda biti saslušan.

Stigavši u Ajnzideln, penjem se prema manastiru glavnom ulicom. Ispred mene, usamljeni poklonik sa dugom bradom i debelim hodočasničkim štapom; oko mene, palanački red bez pompe, prodavnice suvenira, tu i tamo poneki italijanski ili bliskoistočni restoran, još uvek prazan: tek je kasno prepodne u stidljivoj kasabi. Na kraju ulice nazire se sivilo duboke magle. Dolazim do manastirskog trga. Kao da je beskrajan, manastira još nema. Trg je granica. Sa strane odakle sam došao: samosvesne, srednjoevropski blede švajcarske kuće, alpske i građanske u isto vreme; sa druge strane – barokne, italijanske linije manastirskog stepeništa. Gusti brdski velovi prekrili su cilj poklonika. Tek pod samim stepenicama koje vode od trga ka samostanskom zdanju vide mu se obrisi, a tek sa pola stepeništa naziru se vrhovi tornjeva. Manastir je skriven od putnika kao i brda koja ga okružuju. Veličanstvenost pristupa njegovom portalu ipak se da naslutiti: u podnožju, putnik se divi baroknoj Bogorodičinoj česmi, a kipovi careva Otona Velikog i Hajnriha drugog, ktitora manastirskih, čuvaju skalinadu širokog zagrljaja.