Akademik Mesinger: Nuklearne centrale su izvanredne, problem je psihološko dejstvo dve katastrofe

No, možda je najbolja ilustracija to što je on glavni arhitekta takozvanog ETA modela za vremensku prognozu koji upotrebljavaju mnoge države, uključujući SAD – Američki nacionalni centar za modelovanje životne sredine (US Environmental Modeling Centers).

ETA model je numerički model simulacije koji se koristi za izradu kratkoročne vremenske prognoze koji je polovinom sedamdesetih godina prošlog veka razvijan u beogradskom Hidrometeorološkom zavodu.

Akademik Mesinger je inače prvi doktor meteorologije u Srbiji – doktorske studije završio je 1960. godine na Univerzitetu u Beogradu, a deo bogate karijere proveo je u vodećim meteorološkim centrima sveta.

O prognozi vremena budućnosti i o klimatskim promenama sa njim je razgovarala Marija Đurić za portal Klima101.rs. 

Da li možete da se prisetite perioda kada ste lično počeli da uviđate da se na Zemlji dešavaju promene klime koje su vezane za ljudsko delovanje?

Neku godinu ili događaj ne pamtim ali bio sam na vodećim mestima u svetu i pratio šta se događa pa nisam imao nedoumica.  Sve to je dosta jednostavno i u skladu sa osnovnim zakonima fizike.  Džejms (James) Hansen, sa Univerziteta Kolumbija, je još 1988. na svom čuvenom svedočenju u Senatu SAD ukazao da emisija gasova staklene bašte, prvenstveno ugljen dioksida usled sagorevanja fosilnih goriva, preti da dovede do zabrinjavajućeg globalnog zagrevanja.  Vremenom je postajalo sve jasnije šta se događa, i danas gotovo da nema ozbiljnih naučnika koji sumnjaju da se globalno zagrevanje usled uticaja čoveka zaista i događa.

Vidite, to zagrevanje nije ravnomerno, i gledajući u srednje temperature blizu tla na celoj Zemlji, nije na nekom mestu svaka zima, ili svako leto, vidno hladnije ili toplije od prethodnog.  Priroda vremena je takva. Uz to, atmosfera se zagreva prvenstveno od podloge, a oko 70 odsto podloge naše planete je voda, uglavnom okeani.  Oni imaju svoja strujanja i neka od njih su takva da im se intenzitet menja tako da preovlađuje jedan ili drugi intenzitet neko vreme.

Najuticajnije u tom smislu je strujanje površinske vode u ekvatorijalnom Pacifiku, od istoka ka zapadu, usled pasatskih vetrova koji duvaju u tom smeru.  Pre tome se uzdiže hladna voda sa dubine uz obale Južne Amerike, grejući se pri strujanju ka zapadu.  Kada je ovo strujanje slabije, za vreme tzv. „el Ninje“, ekvatorijalni Pacifik je topliji, a suprotno je za vreme „la Ninje“.  One se smenjuju tako da jedna od njih traje pola godine, godinu, pa i više, sa većim ili manjim intenzitetom, pa onda pređe u drugu.  Pri el Ninji srednja temperatura pri tlu na celoj Zemlji je veća, jer vazduh se preko podloge na Pacifiku greje jače nego što je to slučaj u proseku.

Dobar primer za ovaj uticaj su srednje godišnje temperature pri tlu na Zemlji, koje uredno objavljuje nekoliko svetskih centara.  Počev od oko 1970. ove temperature skoro sasvim linearno rastu, oko 0,18°C po dekadi, tako da je sada ova srednja godišnja temperatura za preko 1°C veća nego na početku prošlog stoleća.  Ali na ovom približno pravolinijskom porastu vidna su kolebanja gore-dole, prvenstveno u zavisnosti od prisustva el Ninje ili la Ninje, i njihovog intenziteta.  Tako, posebno vidan porast temperature se vidi prateći „super el Ninju“ 2015-2016, pa je 2016. uz 2020. od kako se vrše merenja do sada najtoplija godina na Zemlji.  Uzgred, zbog opisanog događanja, globalnog zagrevanja u toku, šest poslednjih godina su istovremeno i šest najtoplijih godina perioda sistematskog merenja temperatura na Zemlji.

Da li ste mogli u to vreme da zamislite kuda nas to vodi?

Pa nekako mi nije u prirodi da zamišljam gde nas ovo ili ono vodi jer bavim se razumevanjem onoga što vidimo, bolje rečeno merimo, da se događa, i metodama kako da što bolje računamo buduće stanje atmosfere i okeana. Ovo za vreme tokom kog se ovaj račun može uraditi sa nekim uspehom. Ali šta je „uspeh“?  Kod prognoze vremena uspeh je bolji rezultat od onoga koji se na ovaj ili onaj način može dobiti bez računa. Ali što se tiče klime, buduće stanje bitno zavisi od toga kako će se čovečanstvo ponašati što se tiče oslobađanja gasova staklene bašte.

Nuklearne centrale sa današnjom tehnologijom ne samo da su u redu, štaviše one su izvanredne, ne emituju gasove staklene bašte, a sve skupa gledajući one su za živote i zdravlje čovečanstva daleko bezbednije od sagorevanja uglja. Problem je u psihološkom dejstvu dve katastrofe koje su se dogodile. Šta su po vama, ugrubo, najnužniji koraci koje čovečansvo, pa i Srbija, moraju da urade kako bi se značajno uticalo na taj proces?

Neophodno je da čovečanstvo veoma brzo, za dekadu-dve, najviše tri, pređe na niskougljeničnu proizvodnju energije, što nije nimalo lako.  Jedan stanovnik planete u proseku je odgovoran za emisiju više od jedne tone ugljenika u atmosferu godišnje!!!  Stanovnici razvijenijih zemalja, SAD, Evrope, itd., za čak oko četiri tone.  Šesnaest tona ugljen dioksida, CO2.  Taj CO2 nema gde da ode. Manji deo upiju okeani, ali i to nije za nas dobro, jer oni postaju kiseliji, a naša hrana iz mora dolazi od života u moru koji se razvio kod sadašnje kiselosti okeana.

Mi u Srbiji oko dve trećine potreba za energijom namirujemo sagorevanjem veoma nekvalitetnog uglja, gde se oslobađa veća količina CO2 po jedinici energije neko kod drugih fosilnih goriva. Mi smo siromašna zemlja, ali radi se o moralnom pitanju. Radi se o budućnosti naših unuka i njihovih unuka. Treba štediti energiju. Ići peške na sprat, gore ili dole, umesto liftom, ako smo za to sposobni.  Zimi se treba toplije obući umesto grejati prostorije koliko god nam je to udobno.  Radijatori treba da imaju senzore za merenje potrošnje kao što je to slučaj u nama susednim zemljama na zapadu.  Nije u redu hladiti zimi pregrejane prostorije otvaranjem prozora, treba smanjiti grejanje.  Ne znam brojeve o kojima je reč, ali kupovati i ugrađivati solarne panele umesto građenja novih termoelektrana očekujem da je ispravan put.

Nuklearne centrale sa današnjom tehnologijom ne samo da su u redu, štaviše one su izvanredne, ne emituju gasove staklene bašte, a sve skupa gledajući one su za živote i zdravlje čovečanstva daleko bezbednije od sagorevanja uglja. Problem je u psihološkom dejstvu dve katastrofe koje su se dogodile, zbog grešaka čoveka koje sigurno neće da se ponove.

Koliki je uticaj pojedinaca na klimatske promene? Da li naš stil života – bilo da ugrađujemo solarne panele i trudimo se da trošimo što manje struje – zbirno ima kakav uticaj na ovaj veliki problem čovečanstva?

Uticaj ponašanja koje sam malo pre opisao nije veliki, ali to je ono što sami možemo da uradimo.  Kako već napisah, radi se o moralnom pitanju.

Tekst u celosti čitajte na portalu Klima101.rs.