Ala gušta sidit na zidiću

Tolika je gužva da se tu ne zadržavam, iako je večna, prijatna hladovina, tj. temperatura leti i zimi (nije bija lud taj naš car, rekli bi Splićani).

Penjem se strmim stubama iz podruma ka Peristilu, trgu izgrađenom od kamenih blokova i ploča koje je vreme tako uglačalo da se za sunčeva dana bljeska kao da je uključeno hiljade bliceva fotoaparata turista.

Kad već pominjem te putujuće uživaoce, i tog ih je dana bilo na pomenutom prostoru. Iz prolaza koji čine zlatna vrata, kojim se sa Peristila ulazi u srce Geta, dela Splita kojega slabo poznaju i mnogi njegovi dugogodišnji stanovnici. Tu se nalazi uglavnom radnička klasa i oni koji se za život svakodnevno bore na tezgama od Rove, preko Pazara do trajektne luke i železničke stanice pa do mnogih turističkih agencija. Nude se tu i druge usluge, a za njihove ponuđače je bolje da ljudi od zakona nemaju punu informaciju o njima.

No, to je jedna druga priča, koju su dobro poznavali Miljenko Smoje, Toma Bebić ili Momčilo Popadić, ali kako oni već dugo sede tamo gore (pretpostavljam da su na istom mestu i da su se veoma ozbiljno posvetili zafrkanciji) ostalo je nekoliko živih koji mogu govoriti o tome.

No, da se ne predajem lutajućim mislima… Ma koliko zamamne bile.

Seo sam na jednu od velikih stepenica, u hladovinu, ispred restorana „Luxor“, čiji je kamen bio tako izglancan da mi se činilo da ću samo da se skliznem sa nje. Okolo su sedeli turisti koji su čekali na red da se priključe koloni drugih radoznalih posetilaca, koji su u mimohodu, s ozbiljnim izrazima lica, ulazili u crkvu Svetog Duje, sveca zaštitnika Splita. Naravno, zaštitnik je postao onda kada su u prošlost morali otići svi rimski bogovi iz vremena cara Dioklecijana, tako da oni nemaju jedan s drugim zajedničkih tema, osim što ih obožavaju stanovnici istog grada, naravno svako na svoj način.

To se zna.

Jedan krakati dugonja, što bi rekao Keno u „Stilskim vežbama“ sa naočarama koje su ga štitile od tog blještavila prošetao je u jarkocrvenoj majici preko Peristila (možda je navijač Splita, čije je pravo ime Anarh, a koji, logično, ima crvene dresove) i zastao birajući poziciju da predahne. Kada je seo, pokazao je poruku ispisanu na pomenutoj majici „Ala gušta sidit na zidiću“. Šta dodati. Ništa.

U pravu je. Stvarno je gušt „sidit na zidiću“, ili što bi Mujo iz vica rekao, sjedit „nako“.

A uzgibani mravinjak turista ni na odmoru ne može sjedit nako, još ih drže navike i rutine od kojih su iz svojih zemalja stigli u Dalmaciju.

Jedan od turističkih radnika, mladić po naglasku iz splitskog Geta, nudio je nešto jednoj pirgavoj plavušanki skandinavske fizionomije. Obratih pažnju i čuh kako joj, na engleskom, nudi turistički paket aranžman, sa izletom i u Radmanove mlinice, nadomak Splita.

Ponuđač promrmlja:

– Kako da joj objasnim, imaju kruva ispod peke…

Dama će na to beogradskim dijalektom:

– Pa, ja te razumem, ali ne mogu ništa da se dogovorim s tobom, jer čekam prijateljicu.

– Dobro, ovo i nije program za naše ljude, nego za strance – odgovori mladić, pa se malo zbuni jer nije znao kako da tretira devojku, kao „našu“ ili „strankinju“. Brzo se pribra, promeni temu i ponudi:

– Ako ne može na izlet, možda se možemo dogovorit da vam pokažem Split kasnije, na veče.

– Brate, razumi me, ne mogu ništa da ti kažem, jer čekam prijateljicu.

Oduševljen ovim za njega očito neobičnim, a u Beogradu tako uobičajenim, prisnim obraćanjem sa „brate“, momak reče:

– Ništa, pozvat ću ja prijatelja, važi?

Šta su se dogovorili nisam doznao. Otišao sam da se nađem sa nekim kod uglancanog „sretnog palca“ spomenika biskupu Grguru Ninskom, na izlazu iz Geta.