Alfred Nobel: Od otkrića dinamita do testamenta koji ga je učinio poznatim

Kad je imao četiri godine, Alfredov otac, inženjer, preselio se u Sankt Peterburg da radi u fabrici za proizvodnju eksploziva. Kada je Alfred imao devet godina, on i njegova porodica su mu se tamo pridružili.

Kada je bio mlad, Nobel je pomagao i radio u očevoj fabrici. Tamo je razvio interesovanje za eksploziv i želeo je da prouči kako on funkcioniše. Novi posao takođe je omogućio Nobelovoj porodici da angažuje tutore za decu.

Sa svojim privatnim tutorima, Alfred je pored rodnog švedskog jezika naučio i četiri nova, a postao je i veoma dobar u hemiji. Sa 18 godina odlazi na studije u Pariz gde ostaje godinu dana, a potom četiri godine provodi u Sjedinjenim Američkim Državama.

Posle školovanja, vratio se u Sankt Peterburg da ponovo radi u očevoj fabrici kako bi pomogao vojsci tokom Krimskog rata. Po završetku rata, Alfred se vratio u Švedsku da nastavi istraživanje.

Alfred je uživao u izvođenju eksperimenata sa eksplozivom u laboratoriji na porodičnom imanju. U to vreme, eksploziv koji je korišćen za rudarenje bio je vrsta baruta poznata kao crni prah. Ipak, Nobel je želeo da istražuje dalje sa novim, snažnijim eksplozivom.

Novi eksploziv, nitroglicerin, bio je opasan za dodir, ali Alfred je bio zainteresovan da istraži njegove mogućnosti, pa je razvio proizvodno i istraživačko postrojenje specijalizovano za istraživanja o nitroglicerinu 1862. godine.

Sledeće godine, Nobel je dizajnirao detonator u kojem su bili crni prah i tečni nitroglicerin. Kasnije, tokom 1865. godine, razvio je unapređeni model detonatora koji je nazvao kapom za eksploziju.

Nitroglicerin je, međutim, i dalje bio veoma težak za rukovanje i pomeranje bez ozbiljnije opasnosti. Nažalost, to je dovelo do eksplozije jedne od njegovih fabrika nitroglicerina, što je izazvalo smrt Alfredovog brata Emila.

Posle ovog tragičnog događaja, Alfred je radio na tome da osigura da bezbednosni standardi njegovih fabrika budu dorasli propisima za koje se u to vreme znalo da su efikasni, ali je nastavio da istražuje načine upotrebe nitroglicerina.

Na kraju 1867. godine, Nobel je potpuno izumeo novi eksploziv: dinamit, koji je nazvao po grčkoj reči za moć.

Zanimljivo je da je ova supstanca, iako jednako moćna, mnogo bezbednija za upotrebu i rukovanje od nitroglicerina.

Dinamit je izum koji je Alfreda Nobela učinio poznatim, a postao je veoma koristan prilikom gradnje tunela, puteva i pruga. Krajem 19. veka, Nobel je nastavio da gradi svoje fabrike dinamita širom Evrope i Severne Amerike.

Njegov kontinuirani rad na eksplozivu doveo je do daljih otkrića, kao što su eksplozivni želatin koji je otkrio 1875. godine.

Proveo je ostatak života šireći svoje poslove, zajedno sa svojom braćom, ali i u radu na novim izumima koji će pomoći da se unapredi nauka i tehnologija u godinama koje dolaze. Preminuo je od bolesti 1896. godine.

Međutim, ono po čemu je Alfred Nobel ostao upamćen jeste upravo njegov testament. Nobel je želeo da se iz njegovog fonda svake godine izdvaja novac za doprinos čovečanstvu.

Odredio je institucije koje će dodeljivati nagrade svake godine, među kojima su Švedska akademija za književnost, Institut Karolinska za medicinu, Švedska kraljevska akademija za fiziku i hemiju, kao i Odbor za mir koji specijalno bira norveški parlament.

Nobelova nagrada se sastoji od zlatne medalje, diplome i čeka na oko deset miliona kruna (oko milion evra). Novčani iznos nagrade se deli ako ima više laureata u jednoj disciplini.

On je tražio da se njegovo bogatstvo iskoristi za pronalaženje „najodvženije međunarodne nagrade za naučno dostignuće”, Nobelove nagrade za mir.