Alicijin grad

to je sve. Verovatno u velikoj Poljskoj ima stotine sličnih varošica, jednako nebitnih za evropske geografije, politike, istorije i turističke maršute, s tim što je Novi Sonč dodatno nebitniji jer ima peh da mu se svaki eho gubi u zvučnosti obližnjih Zakopana i Krakova. Ipak, za ovu varošicu znaju stotine nepoljaka – mi koje je po tranziconim bogazama pokupila Alicija. Zahvaljujući njoj, jednoj Džuli i jednom Čarlsu, u ovom gradiću mi Albanci, mi Azerbejdžanci, mi Bošnjaci, mi Bugari, mi Hrvati, mi Moldavci, mi Romi, mi Rumuni, mi Srbi, mi Tatari, mi Ukrajinci… već godinama stičemo znanja i zvanja za VKV građanina. Uče nas da je građanin strašno važan i moćan. Mi iz Srbije smo među najlošijim učenicima, uporno ponavljamo greške i zaostajemo…
Ovih godina nema mi važnijeg mesta od Novog Sonča. „Nadzirem“ kako umnožava svoje tihe uredne ulice pomodarskim behatonom, uljudne automobile na pešačkim prelazima, bučne neone i robne marke… Kao svedok ogromnih promena, navijački se radujem ovim dosanjanim varkama, ali i neodustajanju od skromnosti – od zanatlijskih kožnih papuča, seljačkih emajliranih lončića s gljivama i borovnicama, od proleterskih anemičnih đevreka u sklepanim vitrinama i krtolaste menze (u kojima se crvene od stida tek nedavno upoznati boršč i koka kola). Sve to skupa jeste važna priča o oslobađanju i dostojanstvenom odrastanju građana. Zbog te priče nemam vremena za dovršene, uljuđene i razložno uobražene zemlje, već prepisujem, fotokopiram i na sve strane delim Novi Sonč. To bi mogao biti naš putokaz.
Naučih da se do njega prispeva kada se sa puta patnje, poraza i apatije odlučno i solidarno skrene – ka disciplini i radu. Naučih i da se do cilja ne putuje po mraku, niti na četiri brza točka, te da je poželjno da se ponesu nekakvi dragi emajlirani lončići…