VUK mitrovicSrbin u Americi je čudna zverka.
Ne mogu da kažem da volim da se vraćam u ličnu istoriju, ali svakako sam prinuđen da zavirim u nju, ponekad. U ličnoj prošlosti crpim snagu, znanje i mudrost, za budućnost. Najviše se vraćam na neke greške iz prošlosti, i pokušavam da „premotam“ zašto i kako. Uvek se držim dva citata, po pitanju prošlosti. Jedan je Čerčil, parafraziram, „Ako otvorimo raspravu između prošlosti i sadašnjosti – svakako znamo da smo onda izgubili budućnost“. Nažalost, toga vidim puno i danas, svuda.
***
Drugi citat je više iz oblasti filma i pisanja. „Lik u priči mora da bude totalno neobavešten o budućnosti, nesiguran prema prošlosti i potpuno nesiguran šta mu je činiti u ovom momentu“. Nekako mi Čerčil više pomaže.
***
Svi znamo da je naše pamćenje fotografsko. Kada se sećamo detinjstva, to su uglavnom neke statične slike, retko kad je neki pokret u tim sećanjima. Kod mene, osim fotografskog pamćenja, više su mi urezani mirisi. Razni mirisi, miris pokošene trave u proleće u mom parku u Šumicama, miris kvasca na Mostaru koji je dolazio iz BIP-ove pivare, miris smoga u BG…
***
Kad smo kod smoga, devet godina sam živeo u Čikagu, u kojem je neverovatno čist vazduh, jaki vetrovi, „vindi siti“, od Čikaga pravi pravu vazdušnu banju. A onda kada sam se preselio u Los Anđeles, danima i nedeljama sam bio zbunjen, zašto me sve mirisno podseća na Beograd? I onda sam shvatio – SMOG! Neverovatna količina smoga, baš kao i u Beogradu, neki romantični miris paljevine u sumrak.
***
Ja sam nekako uvek bio među poslednjem generacijama nečega, tako da je cela moja generacija predodređena za nostalgiju. Ja sam među poslednjim generacijama koje su nosile „školske kecelje“ u osnovnoj školi, barem smo ih mi tako zvali. Ja sam poslednja generacija Šuvarovog usmerenog obrazovanja, poslednja generacija koja je učestvovala na sletu za Dan mladosti, poslednja generacija JNA, u smislu Jugoslovenske… Tako da, sva ta sećanja su veoma nostalgična.
***
Osnovna škola je definitivno obeležena uticajem moje učiteljice, i sve znanje koje nam je prenela. Mnoge stvari i danas pamtim, stvari koje su me oblikovale kao ličnost. Hvala joj na tome.
***
Kada smo kod učiteljica i profesora, danas mi je prosto nezamislivo da se roditelji udružuju sa svojom decom protiv učitelja. Učitelj je glup i ovakav i onakav, a moje dete je super. U mojoj generaciji je bilo obrnuto. Učiteljica je supreme leader, i moji roditelji su se uvek slagali sa njenom kritikom i savetima. Taman posla da se nešto i pomisli negativno o učiteljima. To danas mnogo fali u našem društvu.
***
Osim Šuvarovog usmerenog obrazovanja, gimnazija budi najlepša sećanja kod mene. Prve prave i uzvraćene ljubavi, bavljenje sportom, rokenrol žurke, zabranjeni „narodnjaci“, pekare pored škola a ne kladionice, ekskurzije, moja XI beogradska gimazija je bila ponosna na mnoge pripadnike novog talasa koji su je pohađali, tako da smo svi uspešno gajili kulturu tog talasa i njihov legat.
***
Već više puta spominjem Šuvara, ali zahvaljujući njemu, upisah PMF, Hemiju za istraživanje i razvoj. Jer po inerciji, bio sam odličan đak, „Vukovac“, ali hemija mi je nekako najbolje išla, imao sam je u malom prstu. Bez nekih većih priprema sam položio prijemni ispit. Bio sam četvrti na listi od 120 studenata. Nekako zato što mi je hemija išla dobro, upisah PMF.
***
Ali pre toga, želeo sam da upišem FDU, režiju. Otac me je odveo na FDU, da sa nekim tamo popričam o prijemnom ispitu. Neka ljubazna gospođa je bila surova, ali realna. Shvatila je da ja nemam pedigre za to, ja sam radničko dete, koje je jedva imalo video-rekorder tada… Parafraziram, ali je rekla nešto tipa „na režiju primamo pet kadnidata, četiri su deca poznatih glumaca i reditelja, a peti je super talenat. Ja tebe ne vidim ni u jednoj od te dve kategorije“. Bila je u pravu, i pomogla mi da studije režije odložim za jednu životnu dekadu.
***
S druge strane, moj otac je dobio nagradnu igru, putovanje u Italiju, na utakmicu Španija-Jugoslavija, čuvena utakmica 1990. Utakmica je bila na dan mog prijemnog iz Hemije. Dugo sam razmišljao da li da idem na utakmicu ili na prijemni. Izabrao sam prijemni i propustio kultnu utakmicu, i zakopao se na PMF-u koji me uopšte nije zanimao i nikad ga nisam završio… Iz današnjeg ugla deluje kao greška, ali da vratim film unazad, mislim da bih isto uradio.
***
Svih tih devedesetih sam bio oštar borac protiv ratova i Miloševića, malo je nas ostalo dosledno tome. Jedino Zoran Vuletić iz GDF i ja smo i tada i sada, imali potpuno iste stavove, nije se tu ništa promenilo. Put u Evropu nema zamenu, nema drugog ili trećeg puta, tako da danas kada čujem neke političare sa sumnjivom prošlošću „bio sam mlad i glup, pa sam uradio ovo i ono…“ I ja sam bio mlad i glup, pa ipak se nisam zaludeo nacionalizmom i ratovima, niti sam koketirao sa salonskim fašistima tipa Koštunica i ta ekipa.
***
Peti oktobar sam naravno proveo na ulicama. U svom tom metežu, nekako ostadoh sam sa mojoj drugaricom Slađanom. Zbog nenormalne količine ljudi na ulicama, jedva smo stigli do Pionirskog parka. Više sam se brinuo za njenu bezbednost, nego za sve ostalo. Ali tada je bilo važno biti tamo. Važan je to datum u istoriji, iz samo jednog razloga. Volja građana se mora poštovati. I rezultati izbora se moraju poštovati. Nekako smo na vreme naučili tu lekciju. Ono što sada vidimo kod Trampa, koji ne priznaje izborne rezultate, mi smo to već doktorirali te 2000.
***
Opet se vraćam na miriše grada. Moj dobar drugar Zoran Modli mi je dao sjajan savet, i rekao da čim sletim u USA, napišem par stranica dnevnika, tih par dana na početku. Poslušao sam ga, i prva stvar koju pamtim zahvaljujući tom savetu je…
***
…Amerika miriše drugačije. Znate ono, kada svaki grad ima neki svoj miris. Jednostavno, Amerika miriše drugačije… Verovatno je kompleksno objašnjene zašto i kako, od drugačijeg asfalta, do drugačijih mirisa hrane koji dolaze iz restorana, do drugačije vegetacije, ipak je to sasvim drugi kontinent. Sve to skupa ostavlja tu urezanu memoriju u mojim sećanjima.
***
Negde tačno na desetogodišnjicu odustajanja upisa na FDU, upisujem filmsku režiju na Kolumbija koledžu u Čikagu. Odličan program, i veoma mi je drago što krenu od samih početaka, pa tako morate da snimite kratki film na 8 mm, pa na 16 mm, pa u boji na filmskoj traći i tako redom… To je „undergraduate“ program, znači osnovne studije od četiri godine. Normalno je tu učite osnove svega. Tek kasnije, na postdiplomskim studijama na AFI, počinjete da se bavite „pravim“ stvarima, podrazumevajući da znate osnove, od kamere i objektiva do montaže. Na AFI tek kreću „viši“ pristupi filmu…
***
Moj „thesis“ film na AFI (American Film Institute) je bila adaptacija popularne američke pozorišne predstave. Dugo sam se borio da dobijem prava od autora, koja je dobila tzv. Genius Award za tu predstavu (McArthur Fellowship). Nakon meseci i meseci pregovora i „zašto baš ja“ i „kako ćeš da adaptiraš i zašto“, dobio sam prava i uspešno snimio film. Bio je uspešan u festivalskim vodama i mnoge lepe uspomene me vezuju za taj period.
***
Moj mentor je bio Gil Denis, scenarista „Walk The Line“ biografskog filma o Džoniju Kešu. Raditi s njim mesecima, a pre svega družiti se s njim je nezamislivo životno iskustvo.
***
A muziku za taj film… Moja vizija je bila da samo dve osobe mogu i treba da prave muziku. Jedan je Nik Kejv, a drugi je Darko Rundek Obojicu sam kontaktirao, Nik Kejv je ljubazno odbio, rekavši da sada baš nema puno vremena za to jer je na turneji, ali je zato Darko odmah pristao, i njegova muzika u mom filmu je trešnja na vrhu torte.
***
Nakon uspešne karijere malog biznismena u Čikagu, što zbog postdiplomskih studija, što zbog centra filmskog sveta, selim se u Las Anđeles. Druga planeta, i fizički druga država u odnosu na Čikago. LJubav na prvi pogled. Iako sam kao i svi ostali, imao predrasude prema LA, to je jedan sjajan grad, živite na moru, ipak, i cele godine je proleće i 25C.
***
Osim toga, Kalifornija je najprogresivnija država na svetu, a ja bih dodao i najsocijalističkija. Nisam pogrešio, implementacija socijalističkih elemenata je dovedena do vrhunca, od radničkih sindikata koji su veoma uticajni i aktivni, do „državnih“ fakulteta i škola, nacionalnih parkova, socijalnih programa… Tako da kada svetski političari spominju Dansku i Švedsku kao primere socijalizma – mislim da greše. Danska ima manje stanovnika nego tri solitera u LA, loš primer. Kalifornija je mnogo bolji primer. Država od preko 40 miliona stanovnika i peta ekonomija sveta. Mogu kapitalizam i socijalizam zajedno, a pritom Kalifornija nije nikad koketirala s nacistima, za razliku od Danske i Švedske.
***
Tokom pandemije, što zbog dosade a što zbog mog rada „u mom naselju“ i pre toga, odlučio sam da se kandidujem na lokalnim izborima za „kaunsilmana“ u predgrađu Los Feliz – jedno od najprogresivnijih i naj-kul naselja, možda i na celoj planeti. Izašao sam na izbore i među šest kandidata, osvojio sa 44% glasova… Nije slučajno, ljudi su me znali, bio sam veoma aktivan za 14 godina u L A, i pomogao da se reše mnogi problemi u tom naselju i pre te funkcije.
***
Važno je napomenuti da je to volonterska funkcija, nisam plaćen. Znam da zvuči ofucano, ali mi zaista želimo da nešto uradimo za svoj komšiluk, bez da smo plaćeni. Zaista je tako, taj nivo društvene svesti, da možete da promenite svet ako to zaista želite – istina je…
***
Ceo taj organ je savetodavno telo gradskoj vladi LA, mi ih savetujemo šta građani žele i zašto, pomažući im da usmere fokus, a i novac na te projekte koji su vitalni za život građana. Prijatelji me zafrkavaju i zovu me President of Los Feliz. Već sledeće godine planiram lokalni film festival, da nekako povežem svoju struku i svoj politički hobi.
***
Amerika vas nauči značaju ljudskog bića. Zemlja koja ima svoje probleme, i razne socijalne poteškoće, ipak rešava te probleme i ide napred. Život u socijalnom smislu je bolji nego pre 50 godina, i tu nema povratka. Od legalizacije gej brakova na federalnom nivou, do smanjivanja rasnih tenzija…
***
Naravno, pojava Trampa to malo remeti, i ima pokušaja da se Amerika vrati unazad. Ali, sistem je prošao test i izdržao sve izazove, to pokazuje snagu društva. Ne može jedan čovek da dođe i uruši sve, makar bio cirkuzant Donald Tramp. Kada ste Amerikanac, odlično znate svoja prava i vrlo ste glasni o tome. Nema stavljanja glave u pesak i slušanja velikog vođe… Tu su razni sindikati da vam pomognu, lokalni lideri, ali i senatori i guverneri. Znaju oni dobro, ako ne slušaju svoje građane, njihova karijera je završena. Razlika između Amerike i Srbije, recimo je baš u tome, u svesti građana o svojim slobodama i pravima.
***
Srbin u Americi je čudna zverka. Prihvaćeni smo ovde odlično, kao i svi stranci – to je teško objasniti našim ljudima u Srbiji. Od Jokića, do lokalnih policajaca, Srbi su na dobrom glasu, ali ne zato što su Srbi, nego što su radni, pošteni, kreativni. Nema to veze sa Srbijom toliko, nego sa svešću naših ljudi koji se lako prilagode ovom društvu.
***
Sve ono od čega su bežali iz Srbije ovde je bolje i uređenije. Najbolji opis Amerike je „common sense“, ako semafor iz 1950. i dalje radi, a pritom je i održavan, zašto bismo ga menjali? Ja i dalje koristim parking-satove starije od mene, i uredno ubacim 25 centi za parking za sat vremena.
***
Ne prihvatam termin Beograđanin, kao neka kulturološku nadmenu kategoriju. Svi moji najbolji prijatelji, nisu iz Beograda, iz Prokuplja su, Požarevca, Čačka, Kragujevca… Ima i par Beograđana. To je jedna loša bolest ljudi rođenih u Beogradu, misle da im ta jednostavna geografska kategorija donosi neki prestiž, prošla su ta vremena. A i sve zvezde bivše jugoslavije, pa i bivšeg Beograda, uglavnom nisu rođeni u Beogradu, tako da toplo preporučujem da se reše tog lokal-fasizma.
***
Beograd bolje izgleda 2024, nego 2021, recimo, ljudi to ne vole da čuju. Ne pričam o BG na vodi, moja noga tamo neće nikad kročiti, pričam o autobusima s klimom, pričam o sređenim pešačkim tunelima na Terazijama, i mnogo drugih stvari koje su bile baš loše pre samo par godina. Treba pohvaliti progres, bez obzira ko je to napravio.
***
Znam, gomile para su pokradene, da bi se to malo uradilo, ali i to je bolje nego da su pare isto tako pokradene a ništa nije urađeno. A onda se opet vraćam na primer Amerike – uvek treba težiti ka boljem i menjati vlast. Promenjivost vlasti je najveća snaga razvijenih drustava!
***
Mislim da će na izborima Kamala da pobedi. Ali, to je negde i moja želja. Mislim da je Tramp izduvan. Upalilo mu je 2016. jer je Hilari okrenula leđa radničkoj klasi, nije htela da ode u Viskonsin i Mičigen u kampanji, računajući na sigurne glasove radničke klase, pritom je pokazala srednji prst Bernijevim glasačima, a za VP postavila luzera Tim Kejna, koji je centrist i klasična korporacijska budala…
***
Kamala nije napravila tu grešku i izabrala je progresivnog partnera iz radničke klase. Mislim da je to važan korak u skupljanju glasova. Tramp ima svoju bazu i ta baza je nepromenjena i ona će izaći u istom broju. Kamala samo treba da motiviše svoje glasače da izađu, ne obazirući se na suparničke glasove. Neće niko Trampov da glasa nju, a ni obrnuto.
***
Hilarina baza 2016. nije izašla zbog njenog srednjeg prsta, i dobila je 2.000.000 glasova manje od Obame. Mislim da se to ovog puta neće desiti. Nije dovoljno samo vikati „Ua! Tramp, ili Ua! Vučić…!“ treba ponuditi ozbiljan program za budućnost, a ne baljezgati o prošlosti. Ta „ljubav“ za Trampa od strane većine Srba je čist primitivizam. Niti imaju dovoljno informacija, niti su im potrebne – zanima ih samo džiber na vrhu države, a onda se ljute što već imaju takvog u svojoj.
***
Moje poređene Trampa u srpskim okvirima je – Kristijan Golubović. Nije ni Karić, ni Šešelj, nego Kristijan, pa Srbi vi se i dalje ložite na Kristijana, i tripujte da ste politički osvešćeni.
O sagovorniku
Vuk Mitrović je rođen u Beogradu. Završio je studije filmske režije na Kolumbija koledžu u Čikagu i master iz filmske režije na Američkom Filmskom Institutu. NJegov najuspešniji film je „Trestle At The Pope Lick Creek“, koji je adaptacija popularne američke pozorišne predstave. Film je prikazan na desetine festivala, uključujući Sandens i Kan. Njegovi ostali filmovi su osvajali brojne nagrade, među kojima i nagradu za najbolji film IFC filmskog kanala. Trenutno radi na nekoliko adaptacija, među kojima su dela i srpskih pozorišnih autora. Vuk Mitrović je i politički angažovan u svojoj sredini. Godine 2023. je osvojio lokalne izbore sa 44,7% glasova i postao lokalni „councilman“ za naselje Los Feliz u Los Anđelesu. Po uzoru na Budimira Lončara, voli da opiše svoj umetnički i politički rad sa dve reči: antifašizam i film. Živi i radi u Los Anđelesu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
