Amsterdam (2): Lepotu života tražimo u gradu

Pričao mi je o Nejmehenu, gradu u kome je odrastao, gde su ukupno dva automobila kružila ulicama, jedan dion-buton i jedan spejker, oba do sitnice ručno napravljena.

„Brat i ja smo trčali na prozor kad god bi prolazio neki od njih.“ Nije mogao da podnese te prve vlasnike automobila. „Bila je to ona vrsta ljudi kakve danas možeš videti kako na ulici pričaju s mobilnim telefonima..“

Socijalno pitanje.

„U jednom trenutku svi smo bili oduševljeni novim stanjem koje treba da dođe. Hteli smo da razgovaramo s radnicima, ali nismo znali nijednog. Konačno, putem raznih veza, upoznali smo neku radnicu koja nam je pročitala nešto iz nekih novina. Pitam se još uvek zašto naprosto nismo razgovarali s nekim radnikom na ulici, kad smo toliko želeli da upoznamo nekog od njih.“

Tehnika.

„Moj prijatelj i ja uvek smo se zanimali za pojam elektriciteta. Imali smo knjigu za mlade gde se pominjao uređaj pomoću koga se moglo razgovarati s ljudima bežično, bez obzira na razdaljinu. To nam je izgledalo neverovatno. Postavljali bismo lampice, napravili telefone pomoću kojih smo se čuli iz dve sobe, varnice su prskale, pronalazili smo stvari, prave pronalaske!“

Moj domaćin je izvadio iz ormana knjigu iz koje su stranice gotovo ispadale. Edvard Belami, Godina 2000, Amsterdam, 1890. „O tome smo razgovarali, o takvim stvarima.“

Priča je bila jednostavna: čovek devetnaestog veka pod hipnozom pada u dubok san i budi se tek 2000. godine. Ispostavlja se da je dospeo u neki grad s mnogo statua, fontana, s pločnicima pod svodovima, s gospodom u visokim šeširima, damama u večernjim haljinama.

Zahvaljujući svuda prisutnom električnom osvetljenju, više nije bilo mraka. Više nije bilo noći. Svaka kuća imala je muzičku sobu povezanu stalnom telefonskom linijom s nekom od gradskih koncertnih dvorana.

„Evo, pročitajte šta neko iz devetnaestog veka kaže: ‘Kod kuće imamo komfor, ali lepotu života tražimo u društvu.’ Da, to bi bio svet za nas, ta 2000. godina. Tu novac ne bi imao nikakvu ulogu. Svaki građanin bio bi zaštićen od ‘gladi, hladnoće i golotinje’, roba i usluge bi se razmenjivali pomoću ingenioznog kreditnog sistema, hrana bi se spravljala u velikim centralnim restoranima a kad treba, dostavljala bi se u kuću putem pošte cevima; mladići bi bili ‘kršni’, devojke ‘sveže i snažne’, polovi bi se međusobno ponašali slobodno i neusiljeno, privatne prodavnice bi nestale, ne bi više bilo reklamnih tabli, izdavačke kuće bi postale zajedničko dobro, čitaoci bi birali direktore novina, kriminal i sebičnost bi bili prognani, i, pogledajte ovo, čak bi i ‘najbestijalniji’ pojedinci prihvatali ‘lepe manire’ obrazovanog sloja. Evo citata: ‘Klečeći, lica upravljenog ka zemlji, priznadoh u suzama koliko ne zaslužujem da udišem vazduh ovog zlatnog veka. Duga i tužna zima čovečanstva se završila. Nebesa su se otvorila pred njim.’ Kakva knjiga!“

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“. Izdavač Heliks. S holandskog prevele Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa.