Andora (2): Na putu ka obalama Mediterana

Ovaj oblik vladavine datira iz srednjeg veka, kada su stanovnici plaćali danak grofovima iz obližnjih oblasti. Španski grof preneo je vladarska prava na biskupa gradića Urgel, koji se nalazi blizu granice sa Andorom (i u kome je andorski aerodrom), a francuski na svog kralja.

Tako su danas „kneževi“ Andore katolički biskup i francuski predsednik. Nije to jedina oblast kojim ove dve države zajednički vladaju.

Postoji mala rečna ada, Fazanovo ostrvo, u graničnoj reci Bidasoa, kojom one upravljaju naizmenično po šest meseci.

Ostrvo je nenaseljeno, dugačko dvesta a široko četrdeset metara, a uprava nad njim je dogovorena Pirinejskim ugovorom Luja Četrnaestog i Filipa Četvrtog, kojim je određena nova granica između dve države.

Na ostrvu je 1659. godine potpisan ugovor, a tu je francuski kralj, u sklopu ugovora, i oženio ćerku španskog kralja.

Kratak boravak u glavnom gradu Andore, koji može biti praćen kupovinom, treba svakako završiti na vidikovcu, s koga se vidi panorama grada, dramatično stešnjenog između sivih planina.

Iz Andore, prema mediteranskoj obali Francuske, put vodi obroncima istočnih Pirineja.

Posle granice on prelazi preko prevoja Pijmoren, na visini od skoro dve hiljade metara, čuvene tačke koju biciklisti Tur de Fransa moraju da savladaju u borbi za „žutu majicu“.

Od prevoja se silazi u dolinu u kojoj se vožnja automobilom u gradiću Latur d’Karol može zameniti turističkom atrakcijom – vožnjom „malim žutim vozom“, železničkom prugom uskog koloseka (Ligne de Sardagne), sagrađenom početkom prošlog veka, koja prolazi kroz slikovite pirinejske predele.

Na železničkoj stanici ovog gradića ukrštaju se tri pruge, različite širine.

Sledi još jedan geografski kuriozitet – gradić Ljivija. On je španska teritorija u Francuskoj, enklava bez fizičke povezanosti sa matičnom državom.

Prema Pirinejskom ugovoru, sva sela severno od Pirineja pripala su Francuskoj, ali je Ljivija bila gradić i – ostala je u Španiji.

Da bi zaštitio stečenu teritoriju, Luj Četrnaesti poverio je svom genijalnom graditelju, maršalu Vobanu, izgradnju niza utvrda duž granice sa Španijom.

One su danas deo kulturne baštine čovečanstva.

Put prolazi pored zidova prve od njih, Mon Luj.

Utvrđenje čine dve zvezdaste strukture sa isturenim bastionima, u kojima je bilo mesta i za garnizon i civilno stanovništvo.

To je, na visini od skoro dve hiljade metara, najviše utvrđeno mesto u Francuskoj.

Sledeće utvrđenje je Vilfranš d’Konflan, naselje opasano zidovima, iznad koga je sagrađena tvrđava Liberija, terasasta struktura do koje vodi niz stepenica, za onoga ko hoće da odozgo vidi brda koja okružuju utvrđenje.

Kada je izgubila vojni značaj, otkupio ju je lokalni fabrikant, a njegova porodica ustupila državi.

Do obale Mediterana valjalo još proći kroz Perpinjan, grad koji je sačuvao katalonski izgled i Vobanovu tvrđavu i Koliur, takođe mesto sa tvrđavom, ali i umetničkom tradicijom.

Tu su Anri Matis i Andre Deren, fovisti, pravili slike sunca i mora. U Banjilu, iz koga smo na put krenuli, rođen je poznati francuski vajar, Aristid Majol.