Elem, da nastavimo radove na izgradnji Serdarove države. BIA će, rekosmo, biti pod direktnom kontrolom nadzornog organa sastavljenog od Serdara i nekolicine njegovih najodanijih čibukčija. Osim redovnih zadataka, bezbednosnoj agenciji treba da pripadne i resor informisanja i štampe kojom se, ruku na srce, i do sada nedremano bavila.
U novoizgrađenoj državi, umalo da kažem u novogradnji, ta stvar treba da bude legitimizovana i legalizovana. Pa neka se onda izdajnici usude da pišu i objavljuju antisrpske koještarije.
Ministarstvo inostranih poslova se – saglasno potrebama neposredne demokratije – izmešta na stadion FK Partizan. Kolegijum MIP-a, koji osim popečitelja inostranih dela, njegove ekselencije Đorđa Vukadinovića i specijalnog Serdarovog izaslanika Dragana Šormaza, sačinjava i nekih osmadeset hiljada prekaljenih navijača, tri puta sedmično održava plenarne sednice na kojoj se utvrđuje spoljnopolitička strategija. Evo kako to izgleda: Ministar Vukadinović, pozdravljen burnim aplauzom navijača, sa mikrofonom u ruci izlazi na centar, pozdravlja kolegijum i postavlja pitanje „Braćo Srbi, hoćemo li u NATO?“ „Nipošto! Uaaa NATO! Oni su nas bombardovali. Dole NATO!“ Zapisničar zapisuje: „Nikada nećemo ući u NATO.“ Popečitelj Vukadinović od sreće se udara šapicama po grudima i prelazi na sledeću tačku dnevnog reda – na bilateralnu saradnju. Pušta se himna Engleske; stadionom se prolamaju zvižduci. Zapisničar precrtava Englesku. Potom na red dolaze himne Francuske, Belgije, Holandije, Mađarske, Švedske, Norveške, Danske, Portugalije, sve od reda ispraćene gromoglasnim zvižducima. „Vox populi je presudio“, glagolji popečitelj u mikrofon, „da sa ovim mrskim i neprijateljskim zemljama naša otadžbina – osim čisto protokolarnih – nema nikakvih drugih veza. Podanici ovih država, koji eventualnim dolaskom na svetu srpsku zemlju provociraju patriotska osećanja, podležu nekažnjenom umlaćivanju u znak odmazde za zločinačko bombardovanje i otimanje Kosova.“
Onda na red dolaze himne Irana, Severne Koreje, Kube, Libije, Iraka i Ruske Federacije. Stadionom odjekuju ovacije. Sledi kulminacija. Ruski ambasador uzima reč. „Ovim veličanstvenim skupom potvrđeno je vekovno prijateljstvo između dva bratska, slovenska naroda (tu i ambasador i popečitelj briznu u plač), samo, tavarišči“, jeca ambasador, „još ima onih koji ubacuju klipove u točkove naše bilateralne revolucije; u Beogradu ima još nekoliko ulica koje se ne nose imena krasnaarmejskih maršala, palkovnika i praporščika.“
Van sebe od besa, do crvenila postiđen pred vekovnim prijateljem, popečitelj Vukadinović mobilnim telefonom poziva vođu uličara i sikće: „Pa šta ti, majmune, uopšte radiš. I gde si? U Šekspirovoj! Sram te bilo. I ti si mi neki patriota, skidaj tu tablu i – dok se po hitnom postupku ne napravi nova – piši flomasterom – ulica maršala Konjeva…“
Kako dalje teče proces izgradnje jake Serdarove države i šta se tokom tog procesa zbiva, zainteresovani se mogu obavestiti u sutrašnjem nastavku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
