Antverpen (3): Odricanje, žrtva i zakon

Odricanje od deteta nije samo potez očajne majke koja ne zna kako da prehrani sopstveno dete već predstavlja i prinošenje žrtve: kako bi umilostivila Boga, Elizabet je bila spremna ponoviti Avramovu žrtvu. Međutim, nikakva božja ruka nije zaustavila Elizabet; gde je čvrsta i očinska ruka koja je zaustavila nož Oca naroda?

Zamisao Klaudije i Romea Kastelučija u ovom trenutku postaje zaista interesantna i originalna: u Elizabetinom delirijumu nagoveštava se po prvi put sumnja u dobrotu a možda čak i u samo postojanje Boga, što je za puritance nedopustiva stvar. Ako žrtva nije urodila plodom, ako Elizabet i Natanijel nisu pronašli spas i ako budu osuđeni poput dva bezbožna lopova, to znači da je Bog mrtav za čoveka. Ovo potvrđuje činjenica da uprkos krajnjoj žrtvi – Elizabetino dete je tragos ili jarac – ništa se nije promenilo. Smrt bogova i apsolutne moći, kriza dominantnih vrednosti (ili Veliko Drugo, kako bi se psihoanalitičar Lakan izrazio, to jest, kriza sistema mišljenja kojima pripisujemo apsolutne vrednosti poput porodice, domovine, Boga, zapovesti, a koje nisu apsolutne…) u Grčkoj je dovela do nastanka demokratije pa tako i do tragedije. Grčka tragedija je posledica demokratije: bez pozorišta ne bi bilo demokratije i obrnuto.

U momentu u kom ne postoji nijedno božanstvo koje bi ga spasilo, ljudsko biće mora spasiti sebe samo. U grčkim polisima, spas od nesavršenosti političkog sistema i socijalne nepravde, koje su po sebi rezultat neke ontološke greške i koje samo Bog može da ispravi, nalazio se u Pozorištu. Tragedija je svojom katarzom omogućavala da se, barem u pozorišnim predstavama, osvetle nesavršenosti Bića koje nijedan zakonodavac nije mogao ispraviti, poništiti, nadjačati. U pozorištu su svi bili jednaki i jedni druge spašavali. Zakonodavac je nosio odeću običnog građanina i obrnuto; većina je videla i razumela poziciju manjine i onih koji nisu imali vlast, moć ili prava. U Pozorištu je postojala prava demokratija; prognani Edip se vratio da učestvuje u polisu.

U Americi, nakon Elizabetine žrtve, ne rađa se tragedija. Ostaje samo Reč, iz Starog zaveta, ali neosetljiva, osorna. Čist i neumoljiv Zakon koji zauzima mesto religije ali ne nudi utehu koju pruža Vera. Demokratija u Americi je starozavetska. Elizabet i Natanijel više ne veruju u sistem vrednosti sopstvene zajednice, ali će im se jednako suditi bez milosti; niko se ne postavlja na njihovo mesto, niko ne razume njihov očaj. Za njih nije predviđena katarza. To kaže čak i Tokvil: u američkoj demokratiji većina stanovništva prisvaja neizmernu moć; njene odluke su apsolutne, gaze manjinu koja nestaje bez prava da odgovori.