Antvwepen (4): Susret većine i manjine

Iza zakonodavca nije stajao nijedan bog da garantuje nepogrešivost proglašenih zakona. Sa demokratijom i tragedijom, u Grčkoj je rođen čak i Sekularizam. U Americi se to nikad nije dogodilo, iako je tokom poslednja dva veka beskompromisni karakter američke demokratije oslabljen.

U Sjedinjenim Državama, Edip je zgrešio i jednostavno nestao, bez traga. Smoždiće ga reč Starog zaveta, ukidajući mu pravo postojanja. U demokratiji prvih američkih kolonija postoji samo Zakon, zaista jednak za sve, ali koji ne garantuje spas. Možda zbog toga Kasteluči na kraju dijaloga između Elizabet i muža spušta providni zastor da razdvoji pozornicu i publiku; u „Demokratiji u Americi“ nije predviđena katarza, gledalac se poziva da razmišlja a ne da se identifikuje sa onim što se dešava na sceni. Od ovog momenta pa nadalje počinje bal: Elizabet i Natanijel, zajedno sa drugim glumcima, kreću se u ritmu albanskih, bocvanskih, grčkih, sardinijskih plesova, prekomponovanih u Gibonsovom elektronskom ključu. Kao da Elizabeti, nakon uzaludne žrtve sina, nakon što su od antičkih vrednosti ostale samo zakonodavna i sudska struktura, bez tragičkog Pozorišta koje bi dalo prebivalište njenim potrebama i bolu, ne preostaje ništa drugo osim da se vrati u pretpolitičko stanje, prvobitnom plesu koji podseća na Panov ples u svetoj šumi; bogovi su igrali zajedno sa ljudima, božansko prisustvo je predstavljalo garanciju apsolutne Istine i osiguravalo večnu stabilnost, oslobađalo ljude svake političke odgovornosti. Očevi, preciznije bogovi, postojali su da bi sanirali egzistencijalne i društvene lomove. Elizabet se vratila u detinjstvo Čovečanstva. Bal, i to ne slučajno, predstavlja delovanje na Vreme, dok je ples, umesto toga, usmeren na telo. Vreme, na balu, postaje mehaničko, ritmičko, večno. Nije slučajno da su u prvim religijskim obredima, pre nego što je hrišćanski Bog pomerio osu pobožnosti sa Prirode na Istoriju, šamani i sveštenici kroz ples i muziku padali u ekstazu.

Ples u „Demokratiji u Americi“ smešta se u prostor pre pojavljivanja politike pa tako i pre Istorije. Bal predstavlja vraćanje na prvobitno stanje; odgovor na nepopustljivost Zakona, koji ne dozvoljava da se artikuliše složeni društveni diskurs. Nešto slično dešava se čak i savremenom društvu: među mlade se vraćaju tetovaže i rejv žurke na kojima se, pazi slučaja, igra u plemenskom ritmu: pleme pada u ekstazu kako bi se susrelo sa bogovima, da bi se ujedinilo sa Ocem koji garantuje spas. Ipak, to je iluzija, možda apsolutno najokrutnija: bogovi su mrtvi. Samo nas Tragedija može spasiti; samo kultura, shvaćena kao duboka analiza okolnosti u kojima živimo, načina na koji su one organizovane i političkih planova. Elizabetin ples ne vodi nikud. On je trenutna uteha. O Elizabet, pogrešno si shvatila Avramovu žrtvu. Više nemaš jezik kojim bi govorila. Nije ti ostalo ništa osim tela koje artikuliše sopstvene pokrete u ples kojim uzaludno pokušavaš da vratiš u život svog Boga.