Arhangeljsk (3): Asocijacije u jednom arhipelagu

Od aprila do oktobra linijski gradski brodovi spajaju nekoliko puta dnevno ova ostrva i mala naselja koja se na njima nalaze. Polaze sa malog pristaništa nedaleko od štranda na kom se ljudi šetaju čim se pojavi malo sunca. Prelaze brzo veliki kanal koji deli glavni deo Arhangeljska i ostatak ušća i pristaju na svako ostrvo. Plovidba do konačnog odredišta traje otprilike dva sata. Pristaništa su male montažne zgrade koje se nalaze na samoj obali i liče na autobuska stajališta. Brod stiže, mornar izvadi mali gvozdeni most a putnici se smenjuju. Posle toga, motor broda opet počinje da brunda i pokreće brod ka novom ostrvu. Zemlja oko pristaništa nije betonirana; kada pada kiša, putnici nose sa sobom čiste cipele, one za grad: penju se na brod i skinu te koje su prekrivene blatom; stavljaju ih u plastičnu vrećicu koju sakriju u torbu, da se ne bi osramotili u asfaltiranom centru grada.

Arhangelski arhipelag podseća na ljudsko nesvesno: svako ostrvo je drugačije od drugih ali u isto vreme slično pa ih je teško razlikovati. Isto kao što su i naše misli i osećanja konfuzna, nedosledna i u isto vreme puna kontradikcije. Svako naše sećanje je jedno ostrvo, isto kao svaka naša trauma i neostvarena želja. Baš kao i u Arhangelskom arhipelagu, u našem ličnom arhipelagu možemo da se izgubimo ako nemamo jasne mape našeg sopstvenog bića. Tačno vidimo gde smo ali ne znamo gde se nalazimo i nemamo pojma kuda ići i kako izaći iz lavirinta. Srećom, arhangelski mornari znaju tačno kuda da idu i prepoznaju svako ostrvo. Mala naselja nemaju asfaltiranih ulica a kuće su od drveta. Mladi odlaze već kad počinju da pohađaju osnovnu školu: sa 6 godina već moraju da se presele na kopno, u centru grada gde se nalaze domovi za đake a vraćaju se kući samo vikendom. Oni koji žive na nekom ostrvu blizu centra putuju svaki dan. Ostrva povezuju telefonski i strujni kablovi koji se protežu preko kanala na znatnoj visini. Zimi se arhipelag zamrzne. Tada je moguće kretati se automobilom po ledu i tako stići do Arhangeljska. U to vreme, brodovi ostaju u luci i odmaraju čekajući proleće (Vladimir je jedan od tih mornara koji upravlja brodom tokom tople sezone. Žena mu radi na istom brodu kao kondukter prodajući karte putnicima. Žive sa ćerkom u stanu koji dele sa drugom porodicom. Oni imaju svoju sobu a kupatilo i kuhinja su zajednički. To je ono što je ostalo od starih „Komunalki“, to jest zajedničkih kuća u kojima je živelo više porodica odmah posle Drugog svetskog rata. Već tokom šezdesetih godina prošlog veka, Nikita Hruščev je rešio taj problem gradeći „hruščovke“, male petospratne zgrade koje nisu možda arhitektonski privlačne ali su rešile stambeni problem u celom Sovjetskom Savezu. Vladimirova porodica nije nikada napustila svoju komunalku.