Arhangeljsk (4): Putovanje do radničkog ostrva

NJegova ćerka studira filologiju na Univerzitetu u Arhangeljsku. Ima miran pogled i brazgotinu na levom obrazu, koja njenu lepotu čini još intrigantnijom. Sanja da se preseli u Sankt Peterburg, taj daleki topli grad, gde već u aprilu raste trava).

Poslednja stanica broda koji plovi po nesvesnom je ostrvo Čubola. Dugo je par stotina metara i široko oko stotinu. Kuće su sređene i okružene bujnim baštama, gde rastu cveće i trava. Jedna klupa se nalazi na kraju ostrva i gleda ka susednim. Niko ne sedi tamo. Deca se igraju loptom blizu malog pristališta, pazeći da lopta ne završi u vodi. Jedan par silazi sa broda, drže kofere i vreće pune poklona za porodicu, koja živi u drugoj kući od pristališta. Deca trče ka njima i grle ih a polako dolaze i odrasli koji srdačno dočekuju rodbinu. Udaljimo se, ostrvo je suviše malo da bi štitilo privatnu radost porodice arhipelaga.

Solombala je ostrvo koje je povezano sa centrom Arhangeljska putem običnog mosta. To je radnička četvrt gde se nalaze brodogradilište i pogoni drvne industrije. Rečica Solombalka, odnosno mali kanal koji deli ostrvo na dva dela, predstavlja granicu između dela na kom se nalaze visoke, socijalističke zgrade i dela gde su nikle male kućice, koje podsećaju na biljke porasle na livadi bez određenog reda. Ulice u tom delu grada nisu asfaltirane pa liče na seoske: leti, ljudi koji su se tek okupali izlaze iz svog doma još u bademantilu, pozdravljaju se i ćaskaju sa komšijama. Drugi deo Solombale ima gradski izgled: putevi su asfaltirani a u prizemlju svake visoke zgrade nalaze se prodavnice, poslastičarnice, frizerski saloni i slično. Ipak je duša Solombale jedinstvena: stanovnici poseduju svest da pripadaju sloju radnika i da su oni ipak srce Arhangeljska pošto su radili na brodogradilištu koje je od početka dvadesetog veka pokrenulo celu gradsku privredu. Naravno da se stvari i u Solombali menjaju: brodogradilište nije više toliko važno sad kad je privreda globalizovana a jaka konkurencija i u ovom sektoru slabi potražnju ruskih brodova. Evgenij radi na brodogradilištu već 30 godina; inženjer je koji plovi podmornicama u tajnim misijama. Ako dođe do kvara, u dubini okeana, on je taj koji popravlja podmorsku mašinu. Stalno je na raspolaganju vlastima, koje ga zovu kad god je potreban: Evgenij ima 24 sata da pripremi svoju torbu i da krene na put. Ne sme da kaže kuda ide; porodica ne zna kad će se vratiti a žena i sin ga čekaju kod kuće, nestrpljivo. Boje se samo da će ga poslati u Siriju i da se više neće vratiti. Evgenij se rodio u Taškentu, u Uzbekistanu, za vreme Sovjetskog Saveza.