Arhangeljsk (5): Povratak u detinjstvo

I njegov otac, Rus, bio je inženjer kojeg su poslali iz Novosibirska u Uzbekistan kao stručnjaka za vodovode i navodnjavanje njiva. Majka mu je Uzbekistanka, iz Samarkanda; bila je učiteljica u osnovnoj školi. Evgenij je išao sa ocem svakog leta posle škole, kad je bio slobodan a u Taškentu je bilo previše vruće da sedi sam kod kuće. Putovao je satima pre nego što bi stigao do plantaža pamuka koje su se nalazile u stepi, između Uzbekistana i Kazakistana. Tada je zavoleo more, iako ga nikada nije video. Bio je siguran da liči na stepu – ista tišina, ista beskonačnost. Odlučio je da plovi kad je prvi put bio na Aralskom jezeru, koje se danas skoro skroz osušilo i koje je tada bilo veliko kao more. Meštani su ga i zvali Aralskim morem. Kad je završio školu, Evgenij se preselio u Vladivostok, gde je upisao inženjerstvo i odmah su mu ponudili da se bavi podmornicama. Posle fakulteta su ga premestili u Arhangeljsk, gde je upoznao svoju prelepu ženu. Ostao je na severu. „Kad plovim pod morem, imam utisak da sam se vratio u svoje detinjstvo; ista tišina kao kad bih zaspao u automobilu svog oca; nijedan zvuk iz spoljnog sveta, samo zujanje motora. Više ne mogu da zaspim tako lako kao kad sam bio dete, ali i dalje čujem to zujanje, zujanje motora podmornice“. Evgenij smatra da pripada Solombali, iako je duboko svestan da je ostrvo izgubilo svoju posebnost. Gleda zamišljen ka severu, gde se nalazi Fabrika za proizvodnju papira koja je dobro radila i koja je prekinula sa radom posle raspada SSSR-a i neizbežne privatizacije.“To je bilo zdravo preduzeće a ubili su ga tajkuni koji su ga kupili. Prodali su mašine, podelili otkaze radnicima a Moskva nije ni mrdnula. Najjači pogoni drvne industrije se danas nalaze blizu glavnog grada Rusije; njima to odgovara, a nas ubijaju zadavivši lokalnu privredu“, priča neutešan Evgenij. Od Fabrike za proizvodnju papira ostale su samo velike kule dimnjaka na kraju ostrva, koje gledaju ka nebu kao spomenik stare sile ove četvrti. Nije samo Solombala ona koja polako gubi svoj identitet; i drugi industrijski deo grada, koji se nalazi na kraju Lenjingradskog bulevara, nije više ono što je nekad bio. Pogon za obradu drveta, čija površina još uvek obuhvata ogromnu oblast, zatvoren je i više ne radi. Zgrade u kojima su radnici proizvodili drvene predmete za celu zapadnu Rusiju propadaju polako. Stanovnici Arhangeljska su se preselili u potrazi za boljim životom u Moskvu ili u Sankt Peterburg. Centralizacija zemlje koja je počela sa raspadom SSSR-a kaznila je provincijske gradove kao što je Arhangeljsk.