Arhangeljsk (8): Nađina i druge priče

Mršava, tanka, nosi male naočare i ima dugu, smeđu, talasastu kosu. Oči su joj zelene i izraz lica otkriva staru patnju koja potiče još iz detinjstva. Nađa se rodila i odrasla u Nemačkoj, u nekom malom selu u blizini Vupertala. NJeni roditelji su Nemci sa Volge, ali su živeli u Kazahstanu, blizu glavnog grada Astane. Preselili su se još kao deca, kada je, odmah nakon kraja Drugog svetskog rata, Staljin odlučio da premesti Nemce sa Volge u Centralnu Aziju i Sibir. Gruzijski diktator se bojao da će Nemci uspostaviti kontakte sa matičnom domovinom i da se organizuju u – za Sovjetski Savez – opasni politički pokret. Teško da bi se to desilo, ali je deportacija ipak bila brza i realna. Nemci sa Volge, koji su se preselili na istok za vreme Katarine Velike, našli su se odjednom daleko od svojih kuća i od svojih naselja. Nađa ne zna puno o detinjstvu svojih roditelja, pošto oni nikada nisu hteli da pričaju o tome. Zna samo da je njena majka bila trudna u trenutku kada se raspao Sovjetski Savez i privredna situacija u Kazahstanu postala veoma teška zbog čega je cela njena porodica odlučila da se preseli u Nemačku. Samo jedna tetka nije htela da im se pridruži i izabrala je Rusiju i grad Nižnji Novgorod kao mesto gde će započeti novi život. Nađa se rodila kada je Mihail Gorbačov započeo svoju „perestrojku“. Otac joj je bio nasilan zbog čega se majka razvela od njega kada je Nađa bila još uvek dete. Nađa nije nikada volela da živi u Nemačkoj i jedva je čekala leto, da može da se vrati kod tetke u Rusiju, u Nižnji Novgorod. Majka je pomislila da nešto nije u redu sa ćerkom koja je stalno govorila o Rusiji i o svojoj želji da se preseli kod tetke. Pošto je pokazala i neke simptome uznemirenosti i nesanice poslala ju je kod psihijatra, koji joj je dijagnostikovao hiperkinetički poremećaj, patologiju koja je u modi na Zapadu ali koja nema prave psihičke osnovne nego više socijalne. Deca su hiperaktivna i ne mogu da se koncentrišu, ali to je skoro uvek zbog problema u školi ili u porodici. Nađa se dugo lečila ali njena situacija se nije mnogo promenila. Uvek je patila od nesanice i imala suicidne misli. Zahvaljujući vezama, njena majka ju je zaposlila kao matičarku u opštini nemačkog sela u kom je odrasla. Tako je živela sve dok jednom prilikom, u vozu, u Rusiji (bilo je to neobično toplo leto), na putu od Moskve do Nižnjeg Novgoroda, nije slučajno srela čoveka koji je predavao filozofiju u glavnom gradu i koji joj je, iznenada, otkrio novi svet. Svet slobode.