Atina: Anglikanska crkva i priče iz davnina

Lepo malo zdanje blizu trga Sintagma najzanimljivije je po onome što ima da „ispriča“ voljnima da čuju, tj. pročitaju sa spomen-ploča.

Ima ih nekoliko, a postavljene su u čast Engleza koji su pomagali Grcima u borbi za oslobođenje od Turaka ili na neki drugi način.

Jedna je posvećena ser Franku Hastingsu, učesniku bitke kod Trafalgara, pomorskom oficiru koji je komandovao jednim grčkim brodom u borbi kod Iteje, u Korintskom zalivu (1827).

Pola godine kasnije je ranjen, kod Misolongija (sela u kome je umro Bajron), i preminuo, na Zakintosu, posle nekoliko dana.

Sahranjen je na Porosu, a u ovoj crkvi čuva se njegovo srce.

Klement Haris, pijanista i kompozitor iz Londona, učenik Klare Šuman, u Grčku je došao kao ljubitelj antičke umetnosti ali spreman i da ratuje protiv Turaka. Poginuo je u tom ratu, 1897; imao je 25 godina.

Jedna spomen-ploča govori o njemu.

Ser Ričardu Čerču, komandantu grčkih snaga (umro i sahranjen u Atini, 1878), posvećena su dva vitraža, a jedna ploča Vilfridu Reginaldu, oficiru kraljevskog vazduhoplovstva koji je (1937) poginuo kod Pireja; odnosno: „pozvan na višu dužnost“, kako u crkvi piše.

Profesor Oksfordskog univerziteta ser Henri Ventvort (1815 -1900) nije ni živeo ni umro u Atini, ali je proputovao i pomagao Grčku.

Tekst na spomen-ploči potpisuju njegovi potomci.

Još jedna priča, ali mnogo drugačija.

Godine1870. u mestu Dilesi, nedaleko od Atine, grčki hajduci (klefti) oteli su tri Engleza i jednog Italijana – putnike kroz Grčku.

Pošto su pregovori o otkupnini propali, svu četvoricu su ubili. Bilo je to više nego „prst u oko“ Evropi, a posebno Britaniji, koja je „učinila mnogo da pomogne mladoj državi u borbi za nezavisnost“.

Pod palme i lijandere u vrtu ove crkve preneta je mermerna ploča koja je pokrivala grob italijanskog slikara Đovanija Luzierija.

Dvadeset godina je radio za britanskog diplomatu Tomasa Brusa, mnogo poznatijeg kao lord Elgin.

Iskopavao je i crtao grčke antikvitete, radio skice Akropolja, nadgledao izradu odlivaka, pomagao da se skulpture s Partenona prenesu u London, gde će lord većinu prodati Britanskom muzeju.

Dobar pejzažista, Luzieri se ipak nije proslavio kao slikar, mnoge radove nije stigao da završi, a neki su posle njegove smrti (1821) nestali u brodolomu, na putu u Englesku. Bilo je mišljenja da je to kazna za prisvajanje tuđeg blaga.

Elginovog imena u ovoj crkvi nema.

U vrt je dospeo i „najraniji poznati britanski spomenik u Atini“, s groba izvesnog Džordža Stouksa.

O njemu se zna samo onoliko koliko na tom kamenu piše: da je iz Londona i da je umro 1685. Ko je bio, kad je i zašto došao u Grčku – još je tajna.

Anglikanska crkva otvorena je 1843. za „English-speaking“ meštane. Bila je prva strana crkva u Atini i mesto gde će svraćati Britanci koji posećuju Grčku.

Ljubitelji muzike rado ovde dolaze na koncerte. Akustika je izvanredna, orgulje najbolje u gradu (poklon kraljice Viktorije).

Zbog „korone“ nema ni misa ni koncerata. Crkva s vernicima komunicira onlajn, i pri tom ih moli za finansijsku pomoć, jer jedini prihod ima od njih.