Atina germanofonske Evrope

U vili Tribšen Vagnera su posećivali njegov nesrećni obožavalac, bavarski kralj Ludvig II, Vagnerov tast Franc List, a više od dvadeset puta u Tribšenu je boravio Fridrih Niče, tada još uvek Vagnerovim svetom fascinirani mladi profesor Univerziteta u Bazelu. Bez tribšenskih razgovora sa Vagnerom, Ničeovo Rođenje tragedije iz duha muzike bilo bi teško zamislivo. Obale Lucernskog jezera bile su tada, makar na kratko, ne samo Vagnerova Arkadija, već i Atina germanofonske Evrope.

Na krajnjem severoistoku Lucernskog jezera, među teško pristupačnim brdima kantona Švic, nalazi se Brunen, jezersko pristanište i ključni prilaz divljim predelima Urnskog jezera. Pošavši vozom iz Lucerna i obišavši masiv planine Rigi, prolazim ovom pomalo depresivnom, od civilizacije opustošenim švajcarskom varošicom u kojoj je navodno Rihard Vagner svojevremeno želeo da osnuje svoju opersku kuću  kasnije smeštenu u nemačkom Bajrojtu. Od nemačkog romantizma u gradiću nije mnogo toga ostalo. Utoliko pre zastaje dah kada se ulicom koja vodi od železničke stanice do pristaništa dođe do obale jezera. Stigavši u Brunen rano popodne, sunce me je dočekalo s Juga, sa Urnskog jezera, dok su se na istoku belasali talasi u tesnacu koji vodi ka glavnom delu Lucernskog jezera. Brda epskih razmera obrušavala su se u jezero sa svih strana dok su ih izmaglica i jarko sunce činili pukim siluetama samih sebe.

Na brodu kojim ubrzo zaplovih Urnskim jezerom putovao je osim mene samo još jedan civil  rodoljubivi penzioner, kakvi se neretko sreću u Švajcarskoj  i čitav odred Švajcarske armije, koji je pred ukrcavanje dobio komandu da se pristojno ponaša, što je uspešno i izvršio. Razigrana i uniformisana trupa bila je na putu ka livadi Ritli na zapadnoj obali Urnskog jezera, mitskog  ali politički još uvek aktuelnog  mesta osnivanja srednjovekovnog švajcarskog prasaveza kantona Uri, Švic i Untervalden.

Do Ritlija se dolazi za nekih četvrt sata od polaska iz Brunena, pošto se prethodno prođe pored Šilerovog kamena, stene u koju su prakantoni Švajcarske konfederacije uklesali zlatnim slovima posvetu pesniku Vilhelma Tela. Ovaj nemački bard doduše nikada nije video Jezero koje se smeši, jezero na čijim se obalama i u čijim talasima odigrava veliki deo švajcarske nacionalne epopeje, arhetipskog speva o slobodarskom brđanskom narodu i njegovoj borbi za slobodu, ispevan u doba kada je veliki deo Evrope osećao breme ropstva pod Napoleonom.