Atina: Ostrvo bez mora

Uspon nije blag, ali je podnošljiv, i eto me ubrzo kod crkvice Sv. Đorđa – znak da sam stigla.

Anafiotika je malo naselje priljubljeno uz padinu Akropolja. Podigli su ga građevinci sa Kiklada, pristigli u Atinu tridesetih godina 19. veka, na poziv prvog kralja oslobođene Grčke, danskog princa Ota (grčki, a danski!) da svojim rukama i veštinama grade novu prestonicu. Najviše ih je bilo s jednog od najmanjih ostrva, Anafija – pa otuda i ime, Anafiotika.

Savremenim jezikom rečeno, investitor im nije obezbeđivao smeštaj, sami su se za to postarali. Tako je, nastala Anafiotika: nekoliko desetina kućica s ravnim krovovima, plavim i crvenim vratima i prozorom; namerno ne kažem prozorima – nema mesta za dva ili više!

Kralj je hteo da od Atine napravi „Pariz juga“, a garancija kvaliteta bili su grčki Crnotravci, majstori s Kiklada. Izgradili su mnogo lepih i važnih zdanja u Atini, među njima i Parlament na trgu Sintagma, gde je prvobitno bila rezidencija kraljevske porodice, tzv. Stari dvor. NJima Anafiotika, a sve drugo dopade „boljima i višima“, rekao bi Kanjoš Macedonović.

Do kuća se dolazi strmim stazicama, ponegde toliko uskim da se uljudna čeljad, nesklona guranju, teško mimoiđe. Na malenim tremovima saksije i amfore sa cvećem, ljubičasta buganvilija sliva se niz fasade, ruže se penju po zidovima, ponegde drema mačka – da upotpuni lepotu i mir prizora! Ovde nema ni kafića ni kafana, a nema, hvala bogu, ni suvenira.

Anafiotiku nazivaju ostrvom bez mora, ne samo zato što se razlikuje od svih drugih delova Atine, pa i svoje komšinice, dobre stare Plake, nego i stoga što arhitektonski liči na Kiklade.

Godine 1922, ovde su krov nad glavom našle izbeglice iz Male Azije, a ko stanuje danas, ne znam. Videla sam kako neki čovek stavlja nova, PVC vrata, no valja se ipak nadati da „poboljšanje uslova stanovanja“ neće narušiti jedinstvenu lepotu Anafiotike.

U blizini Crkve sv. Đorđa, na jednom od ulaza u Anafiotiku, postavljena je spomen-ploča posvećena hrabrom i patriotskom činu vojnika Konstantina Kukudisa. Bio je čuvar zastave koja se vila na vrhu Akropolja i 21. aprila 1941, kada su Nemci okupirali Atinu (kao što se vije i danas). Kukidis je, obmotan zastavom, skočio sa Akropolja, da je ne bi predao okupatoru. NJegov čin je označio početak otpora u Grčkoj.

Ima mišljenja da ova priča nije istinita. Vest o tom podvigu objavio je „The Daily Mail“, 9. juna 1941, ali po nekim komentarima bila je to „britanska propaganda“. Bilo kako bilo, šteta što je tekst na spomen-ploči ispisan samo na grčkom. A tema je vredna antičke drame, zar ne?