Atina: Po Narodnoj bašti i okolini

Ovaj veliki park, koji je 1838. godine osnovala upravo kraljica Amelija, supruga prvog grčkog kralja, Ota, pokriva 15,5 hektara (triput je veći od naše Botaničke bašte, poređenja radi), nudi sve za čim žudi turista u vreloj Atini: mnogo zelenila, klupe u dubokoj hladovini, potočiće, fontane…

A ako je savremenom nomadu ostalo snage da još hoda i razgleda (i pri tom pazi da ne stane na neku kornjaču), naići će na svakom koraku i na neko vajarsko delo.

U tom izobilju štošta se mora i može propustiti, ali nipošto ne i Zapion, neoklasicistička palata izgrađena po projektu arhitekte Teofila fon Hansena, čiji se potpis nalazi na nekima od najlepših i najpoznatijih zdanja carskog Beča, čuvenom Muzikferajnu, na primer, i ne manje slavnom Parlamentu.

Zapion je otvoren 20. oktobra 1888. Izgradnju su finansirala dva bogata Grka, Evangelis i Konstantin Zapas.

Njihove statue stoje na počasnom mestu, levo i desno od ulaza.

Osim po dobročinstvu i rodoljublju, zapamćeni su i po doprinosu obnovi Olimpijskih igara, kao saradnici Pjera de Kubertena.

Sada su u Zapionu dvorane za izložbe i konferencije.

U jednoj od njih ozvaničen je čin pristupanja Grčke Evropskoj uniji, godine 1981.

Naspram jednog od izlaza iz Narodne bašte blešti stadion Panatinaikos, poznat i kao Kalimarmaro, što znači da je napravljen od lepog mramora.

Bilo je to u 6. veku p.n.e. – a do danas je jedini u svetu koji je sav od mermera.

Obnovljen je 1896, kada su na njemu otvorene i zatvorene prve savremene Olimpijske igre.

Zapion je tada poslužio kao olimpijsko selo! Neverovatno, ali istinito.

Da li je i ovo istina, ne znam, ali navodi se gdegde da je baronu Kubertenu žena prebacivala što je „potrošio grdan novac da se čovečanstvo skine u gaće“.

Preći ulicu i videti stadion izbliza nemoguća je misija, a ne da se slikati ni sa povećeg rastojanja, jer oni visoki turistički autobusi (koji nam ne idu na živce samo ako smo i mi u njima) svaki čas zaklanjaju vidik.

Lakše je sa statuama na rubu vrta.

Jedna (Bacač diska) slavi lepotu i snagu ljudskog tela, a druga junaštvo, tj. Georgiosa Karaiskakisa, vojnog zapovednika u ratu za oslobođenje od Turaka.

Odavde počinje Ulica Heroda Atičkog, graditelja pozorišta Odeon, pisca teksta „O upravljanju državom“.

Budući da su baš ovde neke od zgrada iz kojih se „upravlja državom“ – Predsedništvo i rezidencija grčkog premijera, pomišljam (sasvim proizvoljno) da ulici nije slučajno dato ovo ime.

Zaklonjene drvećem, kao sneg bele fasade vide se samo „na parče“, ali dovoljno za utisak da su veoma lepe.

Poznata i kao kuća Maksimos, rezidencija premijera pripadala je brodovlasniku Mikalinosu, čija se udovica preudala za bankara Maksimosa – kući, eto, dadoše ime novog muža!

U imovinsku kartu Vlade upisana je 1952. godine.

U zgradi Predsedništva živela je kraljevska porodica. Tu se (u „novi dvor“) preselila iz zgrade u kojoj je sada Parlament, ona velika palata na Sintagmi pred kojom Grci svaki čas protestuju.