Foto: Iz lične arhiveNa putu ka groblju Keramikos u Atini, tamo gde je zlatousti Perikle održao čuveni govor u čast Atinjana ubijenih u Peloponeskom ratu, podaleko i od mesta na kome poznata ulica trgovačka Ermu prestaje da liči na svoj gornji, „evropski“ kraj, nailazimo na neobičan spomenik.
Na tri ploče isti natpis – na engleskom, hebrejskom i grčkom. U potpisu – Eli Vizel.
Čovek koji je posvetio život očuvanju sećanja na žrtve nacizma imao je petnaest godina kada je deportovan u Aušvic. Umro je početkom jula 2016 (u 88-oj), boreći se čitavog života da se Holokaust ne (u)gura pod neki tepih. Godine 1986. dobio je Nobelovu nagradu za mir.
Njegove reči uklesane na ove ploče opominju i mole (u mom prevodu): „Zastanite malo dok ovuda prolazite, zatvorite oči i setite se. Setite se vremena kada su se ovde, ili u blizini, muškarci, žene i deca – bića poput nas – okupili u miru i poverenju samo da bi bili uhapšeni, poniženi, deportovani i ubijeni u logorima koji će zauvek ostati sramota naše civilizacije. Zato što su bili Jevreji, šest miliona ljudi ostalo je bez prava na slobodu, sreću, smeh, molitvu, i najzad – bez prava da žive. Setite se njih, njihovih muka, i njihove smrti. Nemojte ustuknuti pred tim užasom, ne očajavajte zbog zla koje čovek nanosi čoveku. Samo pamtite. Jer pamćenjem im odajemo počast i ne damo da ponovo umru – u zaboravu.“
Pod „ovde“ misli se na dve obližnje sinagoge, gde bi Jevreji dolazili po macot – beskvasni hleb koji se mesi za Pashu, praznik posvećen uspomeni na oslobođenje iz egipatskog ropstva. Nisu znali da dolaze na „zborno mesto“ sa koga se ide u nacistički logor.
Spomenik se nalazi u skromnom i tihom malom parku bez cveća, pod krošnjama nisko nadnetim nad travnjak. Otkriven, simbolično, u vreme zalaska sunca, predstavlja razbijenu Davidovu zvezdu čiji su komadi rasuti po travi – kao Jevreji po svetu.
Još nešto predstavljaju ti mermerni ostaci zvezde – gradove i sela diljem Grčke iz kojih su deportovani.
Središnji deo ove kompozicije, masivni šestostrani blok, tumači se kao simbol njihove neuništivosti, ali i judaizma – stožera oko koga će se uvek okupljati. Makar je to tako zamislila DeAnna Maganias, grčko-američka vajarka. Njen je rad izabran na međunarodnom konkursu, zbog „jednostavnosti“ i „genijalnog dizajna“, a smatra se čak i najlepšim u Evropi.
Tokom Drugog svetskog rata Grčka je izgubila 59.000 „svojih“ Jevreja. Ovaj spomenik je prvi za koji se izborila Jevrejska zajednica u Grčkoj, a otkriven je 55 godina posle rata.
„Doći dovde, bilo je teško, ali poruka je jednostavna: Nismo zaboravili i nećemo zaboraviti“, rekao je tom prilikom predsednik Zajednice. Zašto je bilo teško, nije objasnio, a bilo bi, bez sumnje, u najmanju ruku zanimljivo kako je na ovo gledala „kolevka demokratije“.
Bilo kako bilo, prema podacima Fondacije Raula Valenberga, za razliku od većine verskih vođa Evrope, atinski i „cele Grčke“ arhiepiskop Damaskin Papandreu, u okupiranoj Atini 1943. godine, javno je digao glas protiv deportovanja Jevreja, a lažnim dokumentima spasao mnoge živote.
Skulptura arhiepiskopa Damaskina podignuta je na Trgu Mitropolija u Atini, naspram istoimene crkve.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
