Meni je ovo bilo peto putovanje i sada sam, prvi put, nameravao da vidim pravu Australiju – ogromnu i vrelu unutrašnjost, beskrajnu prazninu između obala.
Nikad nisam sasvim razumeo zašto vas ljudi, u podsticaju da vidite njihovu „pravu“ zemlju, šalju u prazne delove gde gotovo nijedan razuman čovek ne bi odlučio da živi, ali šta ćete. Ne možete reći da ste bili u Australiji sve dok ne prođete kroz njenu zabit.
Najbolje od svega bilo je to što sam nameravao da obavim ovo na najotmeniji mogući način: čuvenom Indijsko-pacifičkom železnicom od Sidneja do Perta. Ona se prostire duž prijatno krivudavih 4.380 kilometara preko donje trećine zemlje, kroz države Novi Južni Vels, Južnu Australiju i Zapadnu Australiju, i Indijsko-pacifička železnica je kraljica vozova na južnoj hemisferi. Od Sidneja se blago uspinje kroz Plave planine, pućka nepreglednim kilometrima kroz predele pune ovaca pod ogromnim otvorenim nebom, prati reku Darling do Marija, i dalje Mari do Adelejda, da bi konačno prešla preko moćne ravnice Nularbor do nalazišta zlata oko Kalgurlija pre nego se s uzdahom ne zaustavi da zasluženo počiva u dalekom Pertu. Naročito sam čeznuo da vidim Nularbor, gotovo nezamislivo prostranu i ubistvenu pustinju.
Časopis u boji Mejl on sandej imao je specijalan broj posvećen Australiji, i ja sam pristao da pošaljem reportažu. Ionako sam već neko vreme smerao da dođem tu i napišem knjigu, tako da mi je ovo došlo kao neka vrsta nagradnog putovanja – prilika da sagledam zemlju na krajnje komforan način o tuđem trošku. Zvučalo mi je to strašno primamljivo. S tim ciljem, putovaću otprilike sledećih nedelju dana u društvu s mladim engleskim fotografom po imenu Trevor Rej Hart, koji je doleteo iz Londona i sa kojim ću se prvi put sresti sledećeg jutra.
Ali najpre me je čekao dan koji sam mogao da posvetim sebi, i bio sam neviđeno zadovoljan zbog toga. U Sidnej sam ranije dolazio samo u sklopu promotivnih turneja za knjige, pa je moje poznavanje tog grada bilo zasnovano gotovo sasvim na vožnjama taksijem kroz neugledne oblasti kao što su Ultimo i Anandejl. Jedini put sam video ponešto od stvarnog grada pre više godina, prilikom prve posete, kada me je ljubazni komercijalista mog tamošnjeg izdavača odvezao kolima na ceo dan, zajedno sa svojom ženom i dve kćerkice pozadi, a ja sam se osramotio tako što sam zaspao. Nije to bilo zbog nedostatka interesovanja ili zahvalnosti, verujte. Prosto, dan je bio topao, a ja tek što sam tamo stigao. U nekom zlosrećnom trenutku, prilično rano, vremenska razlika me je skolila i ja sam se bespomoćno komirao.
Iz knjige: „Tamo dole“, preveo Goran Skrobonja, izdavač: Laguna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
